O južini ili: Zašto ne pišem

Ne pišem iz opravdanog razloga. Uhvatila me fjaka.

Ja lenja da je teram. Čekam da njoj samoj dosadi i da pređe na nekog zanimljivijeg. Nekog ko će da se bori i koprca, da je zabavi. Ja sam se prepustila toliko da ne znam odakle joj više živci da se mnome bavi.

Fjaka dolazi na krilima južine. A južina….

Južina vam je, meteorološki, topao vlažan vjetar koji sobom donosi kišu. Nikada ne počinje iznenada, punu snagu dostiže tek nakon dan/dva. Podmukla je to stvar. Prikrada se, ima duge tanke prste, mekane – gotovo sluzave, pune vlažine. Otima kiseonik iz vazduha. Zavuče se u odeću, gmiže sa temena niz kosu pa kroz uši siđe skroz u dušu. Jednom kad protegne pipke sve do stomaka, e tad te je fjaka uhvatila! Vele da ljudsko telo, dok južina duva, proizvodi manjak hormona sreće, na korist hormonu stresa.

Nije stres, nego fjaka.

To koliko će južina da traje i dokle će fjaka da te davi, nikad se ne zna. Ja volim da kažem onoliko koliko joj bura dozvoli. Ima godina kad stegne polovinom septembra i ne pušta do maja.

Potpuno razumem da kopnenim bićima ništa od svega ovoga nema smisla. Ovo je zbog legende u koji oni veruju,  a to je da život na moru znači neprekidno letovanje. Sa druge strane, pravi primorac na letovanju nikad nije bio, niti zna šta je. U najboljem slučaju mu deluje kao mentalna bolest od koje pate nesrećni došljaci, a manifestuje se nekontrolisanim pečenjem na suncu, kupanjem u sred marta i kricima oduševljenja kad se iz autobusa ugleda more iza brda. Budi Bog s nama…

Mi što odosmo s mora vremenom ipak naučimo da letujemo. Meni lično je trebalo petnaestak godina. Malo po malo, i ja se u neku uru osetih kao turista. Kad kažem turista, mislim pravi. Najgori, samo se taj računa. Onaj što se oduševi kad u praskozorje kroz prozorče malog aviona na čarter letu ugleda morsku površinu. Da se razumemo, ovo važi samo za tuđu morsku površinu. Nikako ne na svoju. Ne može se letovati kući!

Tom logikom posmatrano, distanca od više stotina kilometara združena sa savladanom veštinom letovanja bi trebalo da znači da si pobegao od južine pa time i od fjake.

Logično.

Ali ne. Ima južina dugometražne pipke (ili ja imam za nju lepljivu dušu), očas ih protegne preko sedam gora, zavuče mi se niz vrat i ščepa. I eto fjake. Dokle god pogled seže sneg i led, a mene južina ščepala. Nema smisla.

Još jedna stvar sa fjakom i južinom. Imaju te beštije drugaricu imena nije me volja. I ona bi svoju priču tražila, ali one koje spopadne nije volja da pričaju pa ni mene. Ma i ne moraju, ta priča se sa lica čita.

Bilo kako bilo, ja sam verna svome moru i uporna u tome da me nije volja da se s fjakom borim. Pasaće ona sama, čim neka bura dune. A bura vam je druga priča. Nemilosrdna, a preko potrebna. Stušti se kao besna žena sa planinskih vrhova i svojom kao sečivo oštrom metlom rastjera sivu skramu vlažine i teške oblake. Sastruže nebo toliko da ostane čisto, bistro, svetlo plavo, prelama se kao dijamant na suncu.

Eto tako i ja sedim s mirom i čekam buru da produva i da me oživi.

Mene i moje pero.

Na današnji dan

Na današnji dan prošle godine, zapravo na današnju noć, bila sam najnesrećnije dete u svemiru. Ležala sam u hotelu, radila i plakala. Popila tabletu za spavanje. Ponegde u ćošku sećanja, ako se baš potrudim, mogu da prizovem trag tog osećanja ali sve u svemu nekako mi deluje patetično. Prošlo.

Na današnji dan pretprošle godine bila sam prosto srećna. Malo najeđena zbog neke gluposti što greje ruke kad je slomiješ. Jela sam roštilj. Sve drugo je magla, kao knjiga čitana pre par godina.

Na današnji dan godine pre pretprošle (je l se kaže čukun prošla?) bila sam zajebana. Bila sam vitka, mršava, kovrdžava i iz mene je vrcalo kao iz kamina. Nosila sam uske pantalone, visoku štiklu i kožnu jaknu. Možda se svega ovog ne bih ni sećala da nemam fotografiju u telefonu.

Današnjeg dana godine pre one gore (kako god je zvali) se, majke mi, ne sećam uopšte.

Idem sad da prođem ovaj današnji dan koji ću, po svemu sudeći, svakako ubrzo zaboraviti.

 

Sanjam

Sedim u akvarijumu od čelika i stakla. Napolju je mokro, vetrovito, hladno. Opalo prokislo lišće se lepi za cipele i nogavice. Vazduh odiše smogom i ustajalim rečnim mirisima. Od svega toga kroz debeo stakleni zid dopire samo huk vetra, damari kišnih kapi koja udaraju u okna i povremeni jeziv drhtaj čelične konstrukcije zgrade.

Vetar u jednom potezu proteže svoju snažnu mišicu, hvata moje misli i već u sledećm trenu  se vinuše kao sveže zaljubljeni par u visine sivog neba, u predele o kojima sanjam. Sanjam sebe u najdebljem i najmekšem džemperu na svetu, pomalo dronjavom i za dva broja većem. Jedna šaka grli toplu šolju čaja iznad koje plešu arome planinskih trava. Drugoj prsti proviruju iz prevelikog rukava, u strasnom zagrljaju sa olovkom, kao da sutra ne postoji. Pišem.

Pišem jesenju melodiju. Onu koja je privlačno mračna, putena iako okružena prvom suvomrazicom. Obavijena velom misterije. Magije. Melodiju u kojoj vitlaju dugi crni uvojci, mrse se u gustim brkovima. U gradu u kome se nose frakovi i zlatni satovi vise na lancu, zadenuti u džep. Ulični fenjeri na gas pucketaju, šireći oko sebe toplo i istovremeno mutno svetlo. U mutnom svetlu, u vreme između dana i noći se dešava magija.

Po licu mi igraju senke iz kamina, blesak varničenja se na trenutke zažari u zenicama i tada olovka još energičnije i zavodljivije zaigra svoj ples po papiru, za sobom ostavljajući čipkasti vez slova, otisak duše.

Ne čuje se ništa sem pucketanja vatre. Njen zvuk smiruje puls u slepoočnicama. Osećam da je moj unutrašnji svet najzad u harmoniji sa svim spoljašnjim, da su konačno pokopali ratne sekire i da plešu neki samo svoj valcer u ovoj drvenoj kolibi u sred planine. Vredelo je čekati.

Zvonjava telefona i kraj sanjarenja. Akvarijum je tu a i ja u njemu. Harmonija će da sačeka, kao što je Baš Čelik čekao.

Odbrana jeseni

Dolazi lagano. Na prstima. Sa bogate krošnje se nečujno otkači prvi zlatno žut list i lelujavo ti se smesti na stopalo. Hej, tu sam. Ali ubrzo zaboraviš na to, kao da se nije ni desilo. Sve dok te jednom u praskozorje ne probudi dašak hladnog vazduha, naježeno  se promeškoljiš, ušuškaš u svoj letnji pokrivač i ponovo zaspiš, još slađe.

A onda uhvati zalet, donese prvi kišni vikend. Čajeve u bezbroj aroma i nova štiva za čitanje. Čekanje da puste grejanje. Nove patike, kapute…sa njima i nove početke. Uzdahe u liftu i čuđenje kad se pre i ova godina izmače pod prstima.

Vazduh postaje težak od arome pečenog kestenja, čokolade i cimeta. Traži se činija više vrele čorbe od bundeve sa đumbirom. Gledaju se filmovi u paru, uz kokice, pod jednim ćebetom. Ne otkrivaj mi stopala, smrzoše se! Zagrljaji više nisu lepljivi, znojavi….postaju mekani, kao plišem podstavljeni.

Studenti su završili sa svim rokovima. Brucoši uz ciku, širom otvorenih očiju otkrivaju čari studentskog života. U školama profesori uvelike ispituju. Đaci beže sa časova. Ljudi se rastaju i sastaju, a vozovi dolaze i odlaze uz jak pisak i škripu.

Misterije i legende caruju po krovovima oronulih zgrada, starih dama iz nekih prošlih vremena. Noću proviruješ ka dimnjacima sve očekujući brkatog dimnjačara da iskoči sa svojim alatom. Zamišljaš da bi, kada bi ste se sreli, sigurno nezadovoljno odmahivao pričajući o tome koliko posla ima na sve strane, svi čekaju poslednji čas da očiste dimnjak. U gradskoj larmi ti se katkad učini da čuješ udaljen zvonak smeh neke dobrodušne veštičice. Košava joj je polomila metlu nad Beogradom još početkom septembra, ali je čekajući opravku otkrila pozorišnu scenu i noćni život zaboravljenog grada i sad već nedeljama ne može da se natera da ga napusti.

Prazni se kej i nedeljom uveče iz izmaglice rečnih isparenja proviruju samo najuporniji džogeri. Prijatelji se, umesto u prirodi, skupljaju jedni kod drugih uz kuvano vino i začinjene pečene lešnike. Komšije sa sprata im nezadovoljno lupaju o pod i odmahuju glavom pojačavajući slušne aparate kako bi bolje čuli predskazanja o boljem životu koji samo što nije.

Čujem neki pominju jesenji bluz, ništa mi nije jasno. Ne razumeju se u muzičke žanrove. To je džez! Veselo menja ritam i tonove, priča neku svoju priču. Traži čašu viskija, ćeretanje i smeh u tami kluba. Kontrabasista grli svoj instrument u muzičkom zanosu, mene podilaze žmarci.

Da li je, na kraju, preostao još neko ko bi smeo optužiti jesen da je najdepresivnije godišnje doba? Ja smatram da bi rizikovao tužbu za klevetu!

 

Izazov: Nepopularna mišljenja (book tag)

Tags

booktag

Posle prilično dumanja evo i mog priloga na temu. Priznajem da sam negde od polovine počela baš da uživam u igrici, ponajviše zbog toga koliko sam samoj sebi komična kad se užarim u objašnjenjima, kao da sam u debatnom klubu sa samom sobom. Nisam htela ništa da menjam iz principa, neka ide ovako autentično! Hvala ti Stanislava na tagu, nisam ni sanjala koliko ću se zabaviti!

Popularna knjiga ili serijal koji mi se ne sviđa

Mali Princ (znam….jajks!). Možda zbog toga što sam bila tek detence kad sam ga čitala, ali nikako mi nije legao, ne sećam se ni da li sam uspela privesti čitanje kraju. Mnogo puta posle toga mi je padalo na pamet da mu se vratim, ako ništa drugo a ono iz radoznalosti da li će utisak biti drugačiji posle toliko vremena (vođena time da se knjige ne menjaju ali ljudi da – nadam se), ali uvek me je kočilo sećanje na taj prvi neslavni utisak.

Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa a drugi ga ne vole

Ovo mi je bilo jako teško da smislim….Čini mi se da je dosta klinaca iz odeljenja prosto mrzelo Šolohovljev Tihi Don. A ja….i danas imam živa sećanja ne na samu radnju romana već na svoja burna osećanja prilikom čitanja. Oduvek sam volela likove poput Grigorija. Zamišljam ga visokog vitkog sa orlovskim nosem i očima koje kao da u ulju plivaju. Telom koje deluje kao da je strela u svakom trenu spremna da se odapne ko zna gde i srcem koje ako ne tuče kao parni valjak kao da je mrtvo. Nego da ne dužim….mogla bih ovako do besvesti!

Ljubavni trougao u kojem glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcioni par koji ti se ne sviđa

Ana Karenjina i Vronski. Ne znam ko od to dvoje mi je bio iritantniji. Opet kažem, možda ima veze i sa nežnim godinama u kojima sam čitala ovaj roman. Čini mi se da sam vremenom i sazrevanjem valjda batalila tu ekstremno crno belu sliku sveta i ljudi i da bih danas ipak drugačije doživela njih dvoje. Možda će vam biti jasnije ako kažem da sam ja neko ko voli spartanske karaktere, čojstvo, Živojina Mišića, maksime sam pao sam se ubio, ko se mača lati od mača i gine i tome slično (opet…jajks!).

Popularni žanr koji rijetko uzimaš u ruke

Naučna fantastika.

Obožavani fikcioni lik kojeg ne volim

Ana Karenjina. Da se ne ponavljam.

Popularni autor koji mi ne leži

Paulo Koeljo. Od kad sam htela da plačem od muke čitajući Alhemičara i knjigu od čijeg je sadržaja jedino naslov gori – Sedela sam na obali reke Pedre i plakala, ne mogu da se nateram da uzmem nešto od njega u ruke. A kažu da mu je poslednji roman dobar (valjda je roman u pitanju, ovo prethodno ne umem da svrstam u neki žanr).

Popularni knjiški kliše koji ti je dosadio

Jadna, mala, bespomoćna, kao paperje nežna ženica. Istovremeno beskrajno kapriciozna, sebična i manipulativna. A ipak joj čitalački auditorijum jede iz ruke. Arrrrgh!

Popularni serijal koji ne planiraš da čitaš

Heri Poter. A realno i Gospodar prstenova. Ni filmove nisam ljudski odgledala. Nisu uspeli da me uvuku u priču, ne znam zašto.

Izreka kaže “Knjiga je uvijek bolja od filma”. Međutim koja ti se filmska ili TV adaptacija svidjela više od knjige?

Igra prestola. Moguće da mi je serija pokvarila svaku priliku da mi se knjiga ikada dopadne. Već sam bila odgledala tri sezone kada sam odlučno umarširala u knjižaru po knjigu u ubeđenju da knjiga mora biti duplo bolja, spremna da budem očarana i onda….ćorak!

Voljela bih da čujem odgovore na ova pitanja od:

Nisam baš najpažljivije pratila, čini mi se da su mahom svi prozvani od nekoga pa neka mi oproste ponavljanje ako ga bude (i prozivanje an ženeral 🙂 ). Živi bili!

Bela bojica

David Kraljić

Bane Bojčić

O najdužem danu u godini i o tome koliko je kratak

Tags

majka

Danas se jedna žena u zlatnim godinama probudila obradovana suncem i čistinom neba koje se uz tek poneki paperjasti oblačak ogledalo u morskoj površini.  Primorsko rastinje, milovano suncem, lagano je otpuštalo mirise ispunjavajući joj nosnice zavodljivom aromom.

Voli sunce, letnje je dete. Životni sokovi, posustali tokom mračne kišne zime u mestašcu na obali Jadrana lagano se bude kako dan nadvladava noc. U zenitu leta, dok svi kratko dahću pod teretom podnevne jare, ona je na vrhuncu životne energije.

Ovo jutro za nju nije naročito posebno. Stigle su godine kada se rođendani dočekuju tiho, gotovo u nadi da će nas okretanje brojke naviše zaobići ako se samo dovoljno umirimo. Ipak, ne može da se ne zapita da li će se najmiliji, njena deca, setiti. Prethodne dve godine su zaboravili. Iako ne drži preterano do rođendana (ovo stoga što ni do sebe mnogo ne drži), ipak joj nije bilo svejedno. U uglu usana joj titra tračak tuge. Pita se da li će ove godine biti drugačije. Od muža i ne očekuje, njegovim čestitkama se odavno ne nada. Ne nada se, ali bi se radovala.

Ustaje, sprema sebi kafu i suprugu doručak sve krišom pogledujući ka telefonu. On prokletnik ćuti. Sin je na poslu, kćerka daleko. Mora da su zauzeti. Nisu zaboravili. Ne bi oni zaboravili ni prošle godine da im otac nije bio u bolnici. Ne stižu.

Sati prolaze i njeno srce se steže, to veliko srce u koje ceo svet staje. Ne ovaj mali svakodnevni. Svet topline i podrške koji je izgradila za njih, svoju decu. Nema u njoj ljutnje, ljubav njena nije gorda, ne duri se i sve trpi. Eto, prosto je malo tužna.

Razmišlja da li da pozove nekog od njih, da ih u šali iskritikuje, ma samo glas da im čuje. Neka, dug je dan. Setiće se. Stići ce.

Sa prvim sumrakom pomalo gubi nadu. Želela bi da je sve ovo ne dira, silom razvlači usne u osmeh, ali izdajnički pritisak pod rebrima ne jenjava.

Zaokupljena mislima ne primećuje zvonak žagor koji dopire kroz otvorena vrata.

*************
Ćao brale! Možeš da pričaš? Kako ćemo danas?  Slećem kasno, bolje da ne dolaziš po mene. I danas ćeš zaginuti na poslu? Ufff. Dobro, uzimam transfer, na vezi smo, ako stignemo u isto vreme mozete me pokupiti. Nego, šta cemo sa mamom? Dolazimo kasno, ceo dan ce čekati, misliće da smo opet zaboravili. Žao mi je, brale. Da je ipak pozovemo? Da ne kvarimo iznenađenje? Uh…okej. Žao mi je čoveče!
************

Uz larmu i smeh idemo uzanim stepenicama ka terasi; noć je već pala. Malo tama, a malo galama sakrivaju suzu u uglu oka i titraj glasnih žica. Ne želim da budem patetična. Želim da snažno zagrlim njeno toplo telo što se vremenom sve više smanjuje, da je glasno poljubim da pukne i da joj uz đavolast kez kažem prznice priznaj da si se naljutila!

I najduži dan u godini je prekratak kada želiš u njega smestiti svu ljubav koju osećaš.

Od srca do polaroida

Volela bih oko vrata da nosim polaroid fotoaparat sa instaliranim pulsmetrom. Podešen da “opali” sličku svaki put kada mi puls pređe….100! Koliko ovo moje srce skače i preskače, na šta treba i na šta ne treba, svašta bi se tu našlo!

Kada me pitaju odakle sam

Nemaju sva jednostavna pitanja parnjaka u jednostavnom odgovoru. Neka od njih umesto odgovora traže priču i jedino tako nalaze smiraj.  Evo jedne takve.

Dobro jutro Sarajevo, ušuškano u planinskom krilu. Upoznasmo se u praskozorje nekog septembra, znaš onomad kada sam najpre dobro pogledala gde sam to došla pa zaplakala. Izgleda da je duša znala da rođenje u Bosni obećava sve samo ne mirno djetinjstvo. Kratka tišina je ipak bila dovoljna da doktoru pobudi sumnju u novopridošli život što je dalje pokrenulo ceo niz događaja od onesvešćivanja jedne tetke, hramanje starog doktora uz stepenice do neonatologije, psovke kad sam se ipak prodrala onako kako se derem i dan danas i na kraju smeh suze i sreću – prva unuka. Iz Sarajeva pamtim mnogo utisaka i osećaja ali imam jako malo konkretnih sećanja. Jedno od tih malobrojnih upamćenih je uspomena na duge šetnje sa ocem, sa rukom u njegovom džepu i ritualno oprobavanje otisaka stopala Gavrila Principa uz neizbežno cupkanje i zapitkivanje tata, tata, koliko jos pa da mi porastu stopala kao u Gavrila?

Dobar ti dan Herceg Novi. Sijalo je prolećno, majsko sunce kada je stopalo devetogodisnje devojčice kročilo iz autobusa. Bojažljivo, sa pritajenim strahom. Sa pitanjem nikada izgovorenim, a šta sad? A kad ce tata da dođe? Zvezdano nebo i sunčani dani. Odrastanje pod skutima prastare tvrđave, pentranje na košćelu i otkrivanje Dostojevskog. Prvi beskrajno nezgrapan poljubac na Škveru. Nikada zaboravljen. I naravno majka. Čelična volja i borba. Ni iz čega sve. Beskrajni ispraćaji, zagrljaji i suze u njenim uvek sjajnim očima koje bi se očas preobratile u svetionik u sred uzburkanog mora.

Zdravo Beograde, ko bi rekao da će biti nešto od nas! Smrdljivo bučno jutro na dolaznom peronu, istom onom na kome cu u godinama koje slede sačekivati teškom mukom prikupljenu stanarinu i menzarinu. Taksista koji me je izvozao za sve pare, što je praktično značilo za pola od onoga sto sam ponela od kuće. Ne pamtim lica ali njega uvek prepoznam. I dalje je na dolaznom peronu. A onda, zaljubih se u tebe uprkos traljavom prvom sastanku. Zaljubih se u tvoje ulice, gužvu i vrevu. Istu onu koja me danas izluđuje i koju u mislima svakog dana menjam za kućicu u cveću i kozu u dvorištu.

Svaki od vas tri gospodina je moja ljubav i u svakome je moj dom, iako sam mnoge još promenila u međuvremenu. Moja duša je rođena skitnica, ali u vama nalazi svoja tri stuba i korena kojima se uvek iznova vraća. Ne pripadam nijednome ponasoob. Mi smo četverac. U svakom se osecam svoja, vaša i tudja. Putnik namernik, uvek sa koferima pomalo ofucanim od kotrljanja po peronima, brodovima i gejtovima, bez kraja i konca.

Zato neka me niko ne pita odakle sam. Pretesno je mojoj duši da bude vezana za jedno mesto. Njeno je da se širi posednički od Romanije i Sarajeva, preko Zubaca i Herceg Novog, sve do Mirijeva i ušća Save u Dunav. Sve je to moje i sve nosim sa sobom u sve delove planete u kojima sam se u međuvremenu budila.

Kako sam se družila sa “Mrzim svog brata” – Branislav Bojčić

Skoro sam dovršila čitanje knjige “Mrzim svog brata” koju je napisao i sa nama podelio Branislav.

Započinjala sam ovaj tekst u nekoliko navrata i odustajala iz više razloga. Prvo, nisam niti mogu biti književni kritičar. A drugo, razumem da štampani primerci knjige tek putuju do svojih čitača pa ne želim da im kvarim gušt postepenog raspetljavanja radnje.

Ono što želim je da podelim svoj lični doživljaj, tj. ono nešto što ostane nakon što se čitanje završi i knjiga bude odložena.

Ne znam da li bi dojam bio isti da i sama nisam rođena u vilajetu kojim Bosnom nazivamo, no to mislim da i nije mnogo bitno. Ovo iz razloga što smatram da nije neophodno da čovek iskusi delić priče da bi mogao da se identifikuje sa porukom koju ona nosi. Dovoljno je prosto biti čovek.

Uglavnom, radnja me je usisala već od samog početka. Čitala sam je sa tegom na prsima koji je ostao i nakon što sam dovršila. Prosto, dotakla je neko osetljivo mesto u meni, probudila jezu desetogodišnje devojčice, da bi kulminirala nemuštim besom koji danas osećam.

Knjiga na jednostavan način oslikava sav apsurd onoga što se dešavalo u našoj “socijalističkoj federativnoj” iz vizure malog čoveka i kroz njegovu ličnu tragediju. Onog čoveka što živi u svom malom dvorištu, kome se ceo Mlečni put oslikava u oku kćerke. Onoga što voli brata i komšiju, a sa čijim životom se grubo poigravaju, kao deca kad zaigraju fudbal sa jabukom otpalom sa stabla. Ta jabuka uvek završi u rukavcu, smrvljena i uništena.

Posle čitanja ostaje knedla u grlu i molitva za pametnije sutra.

Hvala Branislave na tome što si svoj rukopis nesebično sa svima nama podelio.

Zbogom Dnevniče

Zvono budilnika i prvi septembar. Decenijama ga  pomisao na ove dve stvri ispunjava radoscu. Snažnim osećajem prisutnosti smisla. Ma, prvi septembar je bio njegova nova godina! Ne i danas.

Ustaje sa naporom, uz dubok uzdah proteže ukočene ruke. Posmatra ih. Nekada su bile snažne, gipke. Sada deluju usahlo, prekrivene staračkim pegama, sa kožom opuštenom i namrskanom preko omršavelih mišica.

Lagano sleže ramenima, pomiren sa time kao stvari stoje, ustaje i kreće u novi dan. Prvi radni dan ove školske godine. Naizgled isti kao i toliki pre njega a opet po svemu drugačiji.

Voli svoj posao. Živi za njega. Za osećaj u grudima pri pogledu na iskre radoznalosti i interesovanja u dečijim očima, u čudu raširene zenice i smeh. Za trenutke kada stoji ispred razreda, gleda im lica obasjana popodnevnim zracima sunca. Za one kada uvuku glave u ramena i gledaju u stranu pokusavajuci da izbegnu prozivanje. Čak i teške učenike voli. I one problematične, sa kojima je svaki čas nadmudrivanje i ples po žici nerava nategnutih kao strune. Od kada su deca odrasla i otišla u potragu za sopstvenim smislom, a naročito od kad Nada više nije ovde, uz njega, škola i đaci su postali njegovo utočište i srećno mesto.

Proveo je ceo radni vek pokusavajući deci da oslika geografiju onako kao je on vidi. Čim ugleda globus on vise nije nastavnik iz provincije, pretvara se u pustolova sa istraživačkim šeširom naherenim na stranu, pogleda večito radoznalo uperenog u daljinu, ka novim predelima i fantastičnim prizorima. Ne misli da je neskroman kada kaže da veruje da uspeva u tome. To osećanje je ono sto ga ispunjava, razlog zbog kojeg ga kolege gledaju kao otkačenjaka kada iz zbornice izađe gotovo skakućući, uz pritajen zvižduk, sa dnevnikom pod rukom.

Dnevnik.

Nema ga više.

Proveo je ceo vek sa tom knjigom pod miškom, u rukama. Utisnuo mu se u dlanove. I sada oseća baršunast dodir papira pod rukom. Seća se pažnje sa kojom bi upisivao časove, izostanke, ocene. Momenata kada bi tresnuo dnevnikom o sto, tobož ljuteći se. Nikada nijedna generacija nije pokušala dnevnik da ukrade dok je bio u njegovom ataru, prosto su znali da ga ne ispušta iz vida. Nije to za njega dnevnik, to je prijatelj i saputnik. I vise ga nema.

Zamenjen elektronskim. Polovinu avgusta proveo je na edukaciji. Posle toliko godina uči da se koristi aplikacijom. Aplikacija mu ne dozvoljava da vidi podatke o ucenicima, izuzev onih vezano za njegov predmet. Kao da su neprijatelji i on i učenici i ceo sistem. Možda i jesu. On je mislio, radio i živeo drugačije.

Zbog toga ovaj prvi septembar u njemu ne budi radost. Da su bar sačekali sa modernizacijom još dve godine, dočekao bi penziju srećan.

No, ne preostaje mu ništa drugo do da igra kako mu se kaže…ko jos obraća pažnju na to sta misle nebitni mali nastavnici geografije.

Ali ne znaju ti veliki stručnjaci bez dana uskustva za katedrom da je on sačuvao jedan stari dnevnik, generacije koja je poodavno izasla iz njegove klupe! Tek da bi imao kod kuće starog prijatelja kome može da se požali kada predveče spusti umorne kosti u beržeru. Sa kim da se porazgovara. Plavi dnevnik, požutelih strana. Pregazilo ga je vreme, kao što će i njega, za godinu dve.