Ne pišem iz opravdanog razloga. Uhvatila me fjaka.

Ja lenja da je teram. Čekam da njoj samoj dosadi i da pređe na nekog zanimljivijeg. Nekog ko će da se bori i koprca, da je zabavi. Ja sam se prepustila toliko da ne znam odakle joj više živci da se mnome bavi.

Fjaka dolazi na krilima južine. A južina….

južina

Južina vam je, meteorološki, topao vlažan vjetar koji sobom donosi kišu. Nikada ne počinje iznenada, punu snagu dostiže tek nakon dan/dva. Podmukla je to stvar. Prikrada se, ima duge tanke prste, mekane – gotovo sluzave, pune vlažine. Otima kiseonik iz vazduha. Zavuče se u odeću, gmiže sa temena niz kosu pa kroz uši siđe skroz u dušu. Jednom kad protegne pipke sve do stomaka, e tad te je fjaka uhvatila! Vele da ljudsko telo, dok južina duva, proizvodi manjak hormona sreće, na korist hormonu stresa.

Nije stres, nego fjaka.

To koliko će južina da traje i dokle će fjaka da te davi, nikad se ne zna. Ja volim da kažem onoliko koliko joj bura dozvoli. Ima godina kad stegne polovinom septembra i ne pušta do maja.

Potpuno razumem da kopnenim bićima ništa od svega ovoga nema smisla. Ovo je zbog legende u koji oni veruju,  a to je da život na moru znači neprekidno letovanje. Sa druge strane, pravi primorac na letovanju nikad nije bio, niti zna šta je. U najboljem slučaju mu deluje kao mentalna bolest od koje pate nesrećni došljaci, a manifestuje se nekontrolisanim pečenjem na suncu, kupanjem u sred marta i kricima oduševljenja kad se iz autobusa ugleda more iza brda. Budi Bog s nama…

Mi što odosmo s mora vremenom ipak naučimo da letujemo. Meni lično je trebalo petnaestak godina. Malo po malo, i ja se u neku uru osetih kao turista. Kad kažem turista, mislim pravi. Najgori, samo se taj računa. Onaj što se oduševi kad u praskozorje kroz prozorče malog aviona na čarter letu ugleda morsku površinu. Da se razumemo, ovo važi samo za tuđu morsku površinu. Nikako ne na svoju. Ne može se letovati kući!

Tom logikom posmatrano, distanca od više stotina kilometara združena sa savladanom veštinom letovanja bi trebalo da znači da si pobegao od južine pa time i od fjake.

Logično.

Ali ne. Ima južina dugometražne pipke (ili ja imam za nju lepljivu dušu), očas ih protegne preko sedam gora, zavuče mi se niz vrat i ščepa. I eto fjake. Dokle god pogled seže sneg i led, a mene južina ščepala. Nema smisla.

Još jedna stvar sa fjakom i južinom. Imaju te beštije drugaricu imena nije me volja. I ona bi svoju priču tražila, ali one koje spopadne nije volja da pričaju pa ni mene. Ma i ne moraju, ta priča se sa lica čita.

Bilo kako bilo, ja sam verna svome moru i uporna u tome da me nije volja da se s fjakom borim. Pasaće ona sama, čim neka bura dune. A bura vam je druga priča. Nemilosrdna, a preko potrebna. Stušti se kao besna žena sa planinskih vrhova i svojom kao sečivo oštrom metlom rastjera sivu skramu vlažine i teške oblake. Sastruže nebo toliko da ostane čisto, bistro, svetlo plavo, prelama se kao dijamant na suncu.

Eto tako i ja sedim s mirom i čekam buru da produva i da me oživi.

Mene i moje pero.

Advertisements