Versatile Blogger Award Nominacije

the-versatile-blogger-award-orbis-marketing

Da počnem najpre od zahvalnice. Brloginblog hvala na nominaciji, obradovala sam se kao malo dete 🙂 . Baš onako detinje, osetila sam se važno i hvala ti na tome, beskrajno!

Sada 7 činjenica o meni:

  1. Prilikom otvaranja bloga anonimnost je za mene bila bitan faktor. Delom zbog posla kojim se bavim, ali najviše zapravo zbog toga što na ovim stranicama pišem izuzetno intimne stvari i iskreno govoreći osećala bih se ogoljeno da ih objavljujem pod punim imenom. Niko od ljudi koje lično poznajem ne zna za blog tako bi se moglo reći da je Lucia Abundanca moj pravi mali alter ego.
  2. Oduvek sam volela da čitam i da pišem. Međutim, od kad sam upisala studije pisanje je ugasnulo. Posao kojim se bavim je takav da pišem dosta, svakog dana, ali potpuno drugačije stvari i uglavnom na stranom jeziku. Tek nedavno sam poželela da se vratim svojoj prvoj ljubavi. Ideju sam dobila letos, ali se ona realizovala pre par meseci, kada sam se pisanju okrenula kao nekom vidu samoterapije. Nije svako zlo za zlo (tako je moja baka govorila) pa ću traumatična dešavanja koja su me snašla pamtiti i po tome što su me na neki način vratila sebi. A to je sjajno!
  3. Ljudi kažu da sam rođeni kreativac. Kad god nekome treba ideja za one of a kind poklon dragoj osobi, lepu čestitku i tome slično, pokucaju na moja vrata. I ja zaista uživam u osmišljavanju, čak i kada su nepoznati ljudi u pitanju. Sama ideja da će se neko silno obradovati čini da mi srce poraste toliko da mislim da će da se raspukne. Tako da sam na kraju ja ta koja najviše profitira, jer me niko ne može ubediti da moja sreća nije veća!
  4. Pravi sam ovisnik o svetlu.
  5. Glasna sam. Glasno pričam, glasno se smejem, glasno vičem (pleonazam, ili ipak ne). Isto tako glasno i jako volim. I kritikujem (to pokušavam da savladam).
  6. Volim da provodim vreme sama sa sobom. Pomalo sam osobenjak, pustinjak….
  7. Osim što su me vratile pisanju, teške stvari koje su me snašle su me vratile i Bogu i veri, na jedan sasvim novi, puniji način. I na tome sam im neizmerno zahvalna.

Na kraju, moje nominacije  🙂 .

Vodiću se time da ne ponavljam one blogere koji su već nominovani. Kod brloginblog već vidim nekoliko njih koje redovno i sa velikim uživanjem čitam (uključujući i nju), ali ne bih htela da ljudi budu zatrpani nominacijama pa ću se potruditi da dam nova imena.

Evo bloga moga

Oblogovan

Politika i koješta

Dakraljić

Ekova ruža

Krvavi leptir

Poznaj sebe

Grana od oblaka

Tragač za zrnom dobra

 Podviznička slova

Nebojša Ozimić

Poezija živi

Pravila igre za ovu blogersku nagradu!

  • Zahvalite osobi koja vas je nominirala
  • Nominirajte do 15 blogera (možete manje ali ne više) i obavestite ih
  • Podijelite sa svima 7 činjenica o sebi
  • Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila

 

Iz zasede

Tags

,

japanese-cherry-trees-324175_1280

Grabila sam dane, jedan po jedan. Kao na fabričkoj traci. Uzimaš proizvod kako nailazi, prišrafljuješ svoj deo slagalice, šalji dalje. Jedan za drugim, bez razmišljanja. Bez brojanja, bez pitanja gde ga šalješ i u čijim rukama na kraju završi.  Program Autopilot. Nesvesna vremena koje protiče, nikada ne sabirajući koliko puta sam legla i koliko puta ustala, skuvala čaj, obavila toaletu, pogledala jutarnji program i izašla iz doma.

Zapravo, sve sam činila kako vreme ne bih primećivala. To vreme rezervisano za pritisak u grudima, sivilo u očima i jezu u kostima. Pomirila sam se sa time da to mora tako. Čekala sam da prođe, nisam želela da znam koliko dana svog jedinog života sam morala predati u ruke sivilu. Caru carevo…šta li.

Bilo je jutro. Činilo se obično, kao i sva druga. Mada, nije da sam prethodnim jutrima ispitivala kakvoću. Trudila sam se da prođem mimo njih kao pored nekog koga se praviš da ne poznaješ pa neprirodno zakrećeš glavu i bludiš pogledom praveći se zabavljen ko zna čime dok zapravo samo čekaš da prođe neprijatan trenutak prepoznavanja. Sva su jutra meni bila ista tih dana.

Žurila sam, pogleda oštro uperenog ispred sebe po uglom od rekla bih četreset pet stepeni, zakovanog za ušiljene vrhove cipela, jedan pa drugi.

No, tog jutra nisam bila sama. Rešilo je tada valjda da je bilo dosta glupiranja. I u to ime se ušančilo u žbun nadomak zgrade i čekalo. Metorolozi nisu najavljivali sjajno vreme. Kažu, mestimično oblačno sa sunčanim intervalima. U daljini se stara bezuba baba nezadovoljno meškoljila i siktala u žbun. Šic! Šic! Iz žbuna se na to čuo sitan zvonak kikot, znalo je ono da je to šic tek poslednji ropac zmaja na izdisaju.

Glave uvučene u ramena grabila sam ka automobilu kada me je zaskočilo. Tras! Osetih udar vazduha zadojenog životom, tako me je snažno tresnulo po sred torza da mi je izbilo svu čamotinju. Sivilo se odjednom na drugu stranu kroz ledja raspršilo, razbežalo kao jato sitnih crnih ptica – origamija od nagorelog papira koji se pretvara u pepeo pri dodiru sa svetlošću.

I nisam više imala kud. Izvukoh vrat iz okovratnika, podigoh bradu. Spustih ramena. Digoh pogled vertikalno, na gore. Povile se grane prepune pupljaka. Čekali su strpljivo danima da progledam. I bi me malo sramota. I nasmeših se. Široko, do umnjaka.

Napalo me proleće, iz zasede. Sada napadam ja njega. Ipak se okreće.

Sve o mojoj Majci

Tags

, , ,

  • Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…
  • Pa jeste li vi bili na ultrazvuku abdomena?
  • Da, više puta…Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…poslednji put pre 20 minuta, eto ga nalaz… Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…mada poslednjeg puta lekar nije bio naročito srećan, digli su ga iz sna da me pregleda.
  • Unutrašnji organi plutaju u tečnosti. pauza.Sačekajte.

Proćelavi, visok i pomalo suvonjav čovek skida naočare za vid, ustaje i odlazi iz ordinacije. Zvuk klompi zloslutno odzvanja, što od bolesti koja lebdi hodnicima što zbog sitnog noćnog sata.

Sestra ulazi spuštenih ramena, pomaže da se obučem sklanjaći pogled od mene. Kao da se plaši da ću joj u pogledu videti ono što doktor nije izgovorio.

Viktorijini vodopadi

Vraćaju me u urgentni centar, soba u kojoj ima bar duplo više ljudi od maksimalnog kapaciteta. Na ulasku se oseća otužan, sladunjav miris urina i krvi.

Mama je negde napolju, po hodnicima. Ovaj što me doveo je negde na prijemnom, kroz sve zidove između nas čujem kako flertuje sa dežurnom sestrom.

  • Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu….

Ubrzavaju se koraci uz hodnik, niz hodnik, glasovi. Ne razaznajem razgovor ali vonj konflikta se oseća sve do mog kreveta. Posle nekog vremena mama ulazi u sobu. Gleda me pogledom punim pouzdanja, vere. Ne u lekare. Gleda me kao da će time na sebe da primi ovo što je u meni, da me time oslobodi. Izleči. Celo njeno biće drhti, sada to znam i osećam, ali tada u tom trenutku svojim ulaskom je unela mir i veru u tu prostoriju osvetljenu sivom trepćućom neonkom.

  • Sine, idemo na operaciju. Kao da je to najnormalnija stvar na svetu, uđeš, izađeš i gotovo.

Dok to izgovara, a u njoj se ceo svet stropoštava i raznosi u milion komada jer ne zna na kakvu operaciju, zbog čega i sa kakvim ishodom me šalju, na mene prenosi neobjašnjiv mir, pouzdanje i veru. Zagledana u njene oči, uverena sam da je sve to tek sitnica koja će očas posla biti gotova i nasmejani ćemo otići kući.

Pre nego što je ušla kod mene i izgovorila tu rečenicu, provela je dva sata vijajući lekare po opustelim hodnicima. Zajedno sa onim doktorom sa početka priče. Jer niko me nije hteo. Oni koji su prethodna dva dana nadobudno ispaljivali dijagnoze usta punih čokolada koje im pacijenti donose su se posakrivali, bežeći od problema. Od mene. Na kraju, moja omnipotentna majka uz pomoć ovog i još jednog lekara nalazi trećeg koji je zapravo bio kući ali je pristao da dođe na poziv i otvori me. Nije imao pojma šta traži, bio je vaskularni hirurg, ali pristao je. Jer su minuti bili u pitanju. Jer sam počela da žutim, sivim, da se smanjujem. Celo odeljenje abdominalne se sakrilo u mišiju rupu.

  • Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isus Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu….

Oštar bol me trgnu, kateter je postavljen. Spremna. Nazad na krevet na točkiće i u hodnik. Tamo majka sa istim onim pogledom kao polisom osiguranja. Ne brini, sve sam sredila. Pored nje ovaj što me doveo, ovog puta unezveren. Ništi duhom, uvek samo o sebi misleći, preznojava se šta će biti. I ne pomišlja da svoju slabost sačuva za sebe. Ali ona je tu i njen pogled bi ceo vod takvih, preplašenih, pokosio. Nisam ga ni primetila, nije dopro do mene. Tek par dana kasnije sam se setila njegovog razgoračenog pogleda. Oba oka su mu se pretvorila u dva crna ambisa kao da su sama smrt koja me je svakako već čekala u ćošku u tami hodnika cerekajući se sve do momenta kada je videla moju majku i shvatila da me te noći možda ipak uzalud čeka.

  • Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu….

Odjednom se popališe reflektori iznad glave, od blještavila mi se pred očima pojavljuju vatrene lopte kao ono kad sam kao dete zurila u sunce iako su mi rekli da nipošto to ne radim osim ako neću da oslepim.

  • Šta si se, jadna, oklembesila. Bože me sačuuuvaj. Nećemo te nosit’ na sto, danu pomjeri se.
  • Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu…. Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnu….
  • Jesmo li spremni? Ajde, krećemo.

Vatrene baklje se udaljavaju, zamagljuju, pretvaraju u mehure od sapunice duginih boja. I mrak.

  • Lucia, budi se. Ajde. Gotovi smo Lucia, razbudi se.

Oko mene magla, čudan osećaj u telu, kao da nije moje….i opet sam u hodniku. Kao kroz maglu vidim opet majku. Ne čujem je ali vidim. Jesam li ti rekla, sve je dobro.

Dok tehničari stoje sa mojim čuvenim krevetom na točkiće ispred lifta, čekajući da dođe da me odvezu u intenzivnu, kao kroz vodu, iz dubine, dopiru glasovi.

  • Puklo slijepo crijevo. Očistili smo sve.
  • Jeste li sigurni doktore?
  • Jesmo, gospođo, ne brinite.
  • Pa samo to? Pita ovaj što me doveo, razočaran. Pa je li moguće, sav taj stres da prođem radi slijepog crijeva, da je bar nešto što opasnije zvuči.
  • Malo li je, momče? Litar gnoja smo izvukli, pravo je čudo što je sepsa nije odnijela dok smo je otvorili. Zdrava je i borac je.

Ovaj razgovor nisam razaznala do kraja, kasnije mi je prepričan.

  • Hvala ti Gospode. Hvala ti na Majci.

Sve posle je bilo svetlo, mraka se ne sećam. I borba. Ali borba je moj teren. To mi je na nju, moju majku.

Obučena u tri broja veću mušku pidžamu, sa kesama od drena i katetera u jednoj ruci, šetala sam. Smejala se. Videla sam da mi butne kosti proviruju kao šipke ispod pidžame. Videla sam popucale vene. Muratov rad preko celog stomaka. Razgoračene oči bliskih ljudi kad bi došli prvi put u posetu, pogled koji bi u sekundi preobukli u osmeh. Da ne primetim šok i misao u pozadini. Borba. Bez hrane, bez vode, uz neku prokrijumčarenu slatku infuziju. Borba. Život. I nisam se ni u jednom momentu pitala da li će creva proraditi. Hoće. Borba. I jesu.

I nije to uopšte do mene, to je do moje majke. Do onog pogleda u sobi urgentnog. Sve je to njeno, i Božije.

  • Hvala ti Gospode. Hvala ti na Majci.

 

Da li su reči, ili je duša?

Tags

, , ,

Reč ima zvuk. Ima boju i oblik. Ima temperaturu. Ima ukus. Često osetim i njen miris. Ima reči koje su raspusne, oble, jedre kao Miloska Venera. I onih drugih, sipljivih, suvonjavih, tankih, suvih kao drenovina iz koje je sav život odavno ispario. Teških reči što pritisnu srce dok ne pukne i onih laganih kao pero, što zagolica kad okrzne nežno mesto.

reci

Reči koje leče. To su one što uviju dušu u koprenu saosećanja i razumevanja, topline. One koje osećamo kao dodir majčinog dlana na groznicom uzavrelo čelo. Nasuprot njima su reči koje probadaju, seku, grebu. One koje bole, od kojih se branimo, od kojih bežimo, koje hvatamo u letu da bi ih zabacili nazad onome koji ih je izustio zastavši tek tren samo da  bi ih učinili još ubojitijim.

Reči oštre, one što pogađaju tačno u metu, bez milosti. Reči prosvetljenja, pravde, razotrkivanja.

Tupe reči, iznaklapane tek tako. Iz njih navire šupalj zvuk talasa što se u suton valja preko oblutaka na plaži.

Rečima kao oružjem ili oruđem, kako je kome drago, druge lečimo, privolevamo sebi ili ih od sebe odbijamo. Kažnjavamo, mrzimo ili volimo. Neke nam se vrate kao bumerang, jer smo ih odaslali tako zakrivljene, unapred osuđene da se okrenu i zabodu nam se u utrobu. Rečju razotkrivamo (ili sakrivamo) naše biće drugome čoveku.

Reči sipamo, vezemo, bacamo, prosipamo. Neke pak zatvaramo pod stotine katanaca, ne damo im da izađu da nas ne osramote, ne ojade, ne razotkriju više no što bi smo želeli.

Na kraju se čini da je reč ogledalo našeg unutrašnjeg svemira, našeg bića, neko bi rekao duše. Refleksija svega onoga što krijemo u nedrima.  Nekakva unutrašnja logika me navodi na taj zaključak.

Istovremeno, reč je moć. Udica kojom možemo drugog uhvatiti, privući sebi ili topovsko đule kojim ga možemo razoriti. Poneki put, kada razmenjujemo reči sa bliskom osobom, to izgleda kao da se grane dva drveta razlistavaju, rastu i prepliću jedne sa drugima sve dok od dvoje ne postane jedno.

Ako je tako onda reči kao ni duša nisu za prosipanje. Nisu za olako deljenje, razbacivanje, izvrtanje. Želela bih da se setim toga kada već koliko za par minuta krenem da štrikam.

 

 

Točkovi

Tags

, , ,

Devojčica 9 ipo godina. Utonula u sedište autobusa. Pod sobom oseća točkove koji se okreću i svakim minutom je odvoze sve dalje. Ona odlazi. Niko joj to nije rekao, nije sa sobom ponela sve svoje stvari ni najdražu igračku. Nije se oprostila od svog grada, drugara, od svog detinjstva. Putuje sa majkom i bratom i svi se prave da odlaze tek na kratko, na nedelju dana. Dok se sve ne smiri. Tata maše sa stanice, kao da je to samo jedan u nizu vikenda kada bi ih otpraćao kod bake na selo. Da se deca istrče.

mural-1347673_1280

Dok kroz prozor gleda predele koji se smenjuju, pita se da li će se ikada naći u autobusu koji ide u suprotnom smeru, onom što se vraća. U sebi misli kako mora da upamti ovaj trenutak, kako je on važan.

Nije se nikada našla u autobusu koji se vraća. Ali je upamtila taj odlazeći momenat. Zaboravila je gde je sedela, šta je nosila na sebi, lica ljudi koji su bili  autobusu, ali i dalje je u njoj živa misao male devojčice koja je još juče preskakala lastiš: Da li ću se ikada vratiti?

April 1992 godine je sada tek maglovita uspomena. Zapravo, sve što je od njega ostalo su par isečaka u sećanjima, nekoliko filmova od par sekundi. I ti točkovi koji se okreću.

Mnogo puta se ranije pitala šta bi bilo da nikada nije sela u taj autobus. Ali više sebi ne postavlja ta pitanja. U nekom momentu je u njoj dozrela misao da bi neumitno postala to što jeste, što je rođena da postane, bez obzira na to gde je i kako odrasla i da li se susrela sa tim autobusom i svime što joj je doneo. Njena duša je postojala još pre nego što se rodila. Još pre nego što je postala misao i želja svojih roditelja, daleko pre nego što su joj se njih dvoje i ponadali.

Ono o čemu često i dalje razmišlja, međutim, je to otkuda se u njoj projavilo to pitanje sa početka ove priče. Otkuda to detetu od 9 godina? I danas dok prolazi parkom i svojom ulicom, kada naiđe na decu sličnog uzrasta, pita se kakve li misli oni kriju. Jer ona devojčica iz autobusa joj sada deluje stravično svesna trenutka. Kada se sada osvrne na nju u tom sedištu u autobusu više ne vidi dete. Ne vidi tatinu devojčicu, najboljeg đaka trećeg razreda i balerinu. Vidi staru dušu koja je prozborila u srcu deteta i možda se već istog momenta povukla, shvativši da je takva misao za devetogodišnje dete više no što ono može da pojmi.

Svega nekoliko dana pre nego što je sela u taj autobus devojčica je poskakujući pratila tatine  krupne korake, držeći svoju ruku u njegovoj, obe grejući se u džepu jakne, osećajući blage trzaje njegove ruke kao i uvek kada on vodi neki misleni razgovor sam sa sobom. Išli su tu u komšiluk, da vide barikade. Kao da je cirkus stigao u grad pa idu da vide egzotične životinje i cirkuske igrače. Ali je ona osetila neki nemir, gotovo kao predosećanje da će nešto veliko i bitno da se desi. Nešto posle čega više ništa neće biti isto. Nije tati postavljala pitanja, nije pitala šta su to barikade ni čemu služe, ko su ljudi koji su ih postavili i zašto. Stegla mu je ruku u džepu i poželela da se što pre vrate kući.

Ubrzo su se vratili kući kao da se ništa bitno nije ni desilo, ali onaj autobus koji će je za nekoliko dana povesti iz rodnog grada je već bio krenuo ka njoj i nije mu bilo zaustavljanja. Predosećaj koji je uneo nemir u njeno srce se obistinio.

Prošlo je više od tri godine od dana kada joj je sa zaleđenim osmehom mahao sa autobuske stanice do dana kada je opet videla tatu. Detinjstvo je teklo svojim tokom, mama se za to pobrinula u krvi i znoju i bez vidljivih suza, ali osećala je zjapljenje nedostajanja. Nedostajala joj je tatina ruka, njeno blago trzanje u džepu, njihove šetnje. Umela je samoj sebi da govori ako uradiš ovo ili ono, ako ovde pređeš ulicu, ako uzmeš plavu umeso crvene bonbone tata će doći. Te misli kao da su je smiriviale, kao da su joj unosile ideju da ima neku jezivu kontrolu nad njegovim dolaskom, da nije sve u rukama onoga gore.

I došao je. Jednog letnjeg dana, došao je. Omršaveo i ostareo. Pola čoveka. U sakou koji visi na leđima, na kome kroz štofano platno štrče ramene kosti. Ali više ništa nije bilo isto. Znala je to čim ga je videla. Dani njihovih šetnji, sa rukom u njegovom džepu su se završili onog dana kada su išli da vide barikade. Da je to znala, možda ne bi toliko želela da se što pre vrate kući.

 

Carpe Diem

Tags

, , , , ,

Da kažeš volim te, hvala ti i oprosti. Ako ne dočekaš sledeći dan čisto sumnjam da ćeš žaliti što nisi pogledala film, otišla na onu večeru ili odbrusila bezobrazniku na ulici. Žal će se zavući u druga mesta i neumoljivo bosti svojim šiljkom. Odlutaće ka majci koju nisi pozvala, bratu kome se nisi izvinila, prijatelju koga si zaboravila.

hourglass-1875812_1280

Odasvuda bombardovanje istom porukom koja odašilje nužnost iskorišćenja tog jednokratkog resursa koji dođe i ode i nikada se više ne vrati – sadašnjeg trenutka. Nevolja leži u tome što poruka sa jedne strane ostaje otvorena. Odgovor na pitanje šta znači iskoristiti dan i sadašnji trenutak je nepoznata u jednačini. Lepota ili izazov, kako kome, je što svako sam za sebe poruku dovršava. A čovek je slabo biće, gotovo refleksno uslovljeno da se povede za time da pomisli na zadovoljenje svojih strasti.

A da li je možda smisao u tome da dan iskoristiš da danas budeš bolja nego juče e da bi ti bilo bolje sutra?

Iskoristi dan, živi ga kao da ti je poslednji. Ali pogledaj dalje od nosa. Dalje od toga šta bi jela, pila, videla. Pogledaj kome bi trebalo oprostiti, od koga oproštaj iskati. Koga zagrliti, kome se zahvaliti.

Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo.

 

O jadu sam se zabavila

U prevodu: otvorila sam Facebook stranu.  Noćas kada sam najzad uspela u ovom poduhvatu samoj sebi sam se smejala. Volim da mislim da nisam bila smešna ja nego ta Lucia koja silno želi da je ljudi pronađu i čitaju, ali to je već drugi padež.

Dakle, ništa ja ne znam o svemu tome ali me to nije sprečilo da pođem od pretpostavke da je lako.

Najpre sam se sudarila sa potrebom da zaštitim anonimnost, pa sam morala da otvorim Facebook profil Lucie Abundance. Čim je oživela, Lucia je požurila da, jelte, otvori i svoju stranu pa je nepromišljeno tu istu stranu nazvala svojim imenom umesto nazivom samog bloga. Tako mlada, a toliki ego.  E, kad smo to nekako ispravile onda smo satima birale ono što se valjda zove vizuelni identitet. Pa smo shvatile da bi trebalo isti da se prenosi sa bloga na stranu i obratno….potrajalo je sve ali nekako odabrasmo, Lucia i ja.

Potom dolazi novi momenat – deljenje posta sa bloga na Lucijinu Facebook stranu. Tu otkrivam da postoi ceo svet raznih thumbnails, featured images (koje onda na blogu iskaču svuda gde ne bih želela da im bude mesto) i tome slično. Sigurna sam da postoji stručan blogerski naziv za sve ovo, ali ja ga ne poznajem.

Na kraju, na izmaku sićušnog zrna strpljenja koje sam uspela da kultivišem, iako ne preterano uspešno, podelismo na toj našoj famoznoj Facebook strani post Učim se ćutanju. Odabrala sam njega jer mi se čini da ste njega do sad najradije čitali.

Eto tako. Hvala vam svima na čitanju i prošlom i budućem, nadam se da ćemo se dugo družiti.

Vaša Lucia.

p.s. slobodno se smejte ovoj mojoj dogodovštini, zbog toga sam je i podelila – šteta da zabavlja samo mene. Naravno, svi saveti su više nego dobrodošli!

Presadila sam orhideje

Tags

, , ,

orhideja

Od prvog trenutka um joj je presekla misao kako sve ovo deluje kao poruka. Međutim, misao nije otišla dalje od kratkog bljeska u svesti, ona joj nije dozvolila da postane nešto više.

Priča počinje jednog od onih ledenih januarskih dana za nama. Na povratku kući, okačena u korpi na prozoru u kojoj svakog proleća drži svoje muškatle, sacekala je orhideja. Ušiljena, prosto neprirodno uspravljena od mraza u kojem ju je, ostavljena, čekala prethodna dva sata. Lepo upakovana, smrzla. Sa porukom naškrabanom gotovo dečijim rukopisom koji je pojašnjavao kako bi je trebalo shvatiti.

Grane prepune cvetova i pupoljaka grimizne boje, tamno zeleni listovi, a opet tako beznadežno ukočeni kao jelen pred farovima automobila.
Unela je unutra, a jadna biljka se pri prvom dodiru sa toplotom oklembesila. Nije prošlo dugo, tek većina listova je otpala, cvetovi su se smežurali, a pupoljci se sasušili onako prazni kao da im je neko oteo obećanje života i cvetanja. No, uprkos očiglednom umiranju iz sparušenih cvetova se oslobađao gotovo magičan miomiris, skoro kao labudova pesma.
Orhideja, simbol ljubavi, poklonjena sa namerom da vrati u život ono što nekad bejaše, a ipak ostavljena na mraz u svoj svojoj krhkosti.
Sada kada su se događaji razvili shvata da joj je orhideja proročki najavila sudbinu cele stvari. Sve počinje plemenitom željom i namerom ali čim se plod zametne biva ostavljen, grubo i bez ikakvog saosećanja, na mrazu i betonu i bela smrt ubrzo proviri svoju glavu pobednički se cerekajući. A bela smrt je, kažu, lepa. Sa sobom donosi najlepše halucinacije pa umirući možda i ne biva svestan da ispušta dušu.
Ali rešila je da je ne da. Ne da taj ranjeni cvet. Data je kao simbol nečega što je već bilo mrtvo, ali ne završava se njena sudbina baksuznim odabirom u cvećari da bas ona bude ta koja nosi poruku. Ne.
Zato je isekla sve što je mrtvo, tako da je ostao patrljak korena i dve sasušene grane sa kojih je skinula smežurane pupoljke. Presadila je. Donela joj je drugaricu koja je u jeku cvetanja. Da joj bude podsetnik na život koji i ona dalje nosi u sebi. Drugarica je odmah otvorila još jedan pupoljak kao da joj govori hajde, možeš ti to. Zapleti svoje suve grane u moje, oseti pulsiranje.
Ostavila ih je u svom stanu i otišla na nekoliko dana da se svije u gnezdo iz koga je i sama poletela. Nada se da će ih na povratku naći obe lepše nego što ih je ostavila. Jer one jesu simboli ljubavi. Simboli ljubavi prema njenoj ranjenoj duši i, nada se, znamenje feniksa. Koji će se dići. Oseća. Možda i dalje sve deluje tek kao pepeo ali ona zna da unutra ima života. I da će procvetati.

Plakala bih, ali nemam obraza

Tags

, , , , ,

visibaba

Zapravo, nemam ni suza. Otišle su, otočile, napustile me. Osećam, to je onaj period kada si negde između. Kao Mesec tek što krene u fazu rasta. Ne vidi se u prvi mah da li izlazi ili zalazi iz naše senke.

Tako i moja duša sada. Ni tamo ni ovde. Polako izlazi iz iz senke tuge, malim naoko nevidljivim koracima, kao što dan pokorava noć počev od 21-og decembra. Niko to i ne primeti sve do Svetoga Save. Ti prvi, najteži koraci čupanja mraku koje bi verovatno trebalo najviše da cenimo mi i ne primetimo. Čini nam se evo ga, odjednom je dan duži. A nije. Trajala je borba mesec dana pre nego što smo primetili.

Osećam ja da je moja duša krenula uzvodno. Meškolji se i žulja u grudnom košu, ali ja znam i ona zna da izlazi. I neće proći dugo i svanuće dan kada će disanje naoko najednom postati lakše i dublje. A nije najednom, osim ako se jedan težak korak za drugim, uzbrdo i sa teretom ne računa u odjednom.

Ali eto, sad sam u tom svom ličnom među-prostoru. Od suza su ostali refleksi, možda bi neki i izazvao koju u uglu oka da nisu presušile. A onda premotam film svog ništeg postojanja pa osetim stid od tog refleksa. Zapitam se ženo, imaš li ti obraza, ne huli na Boga. I tako me prođe i osetim kako se polagano, kao tek začet život u majčinoj utrobi, u meni gnezdi zahvalnost.

Pa sedim sama sa sobom i trudim se da izazovem zahvalnost i za ono pre, za ono padanje u senku i za sve one suze. Ali onda osetim težinu. Da bi osetila zahvalnost, moja prokleto logična duša mora da nađe smisao. Da se još malo raskopa po ranama da vidi iz kog predmeta ljudskog postojanja je ovo bio popravni ispit. Nije život osnovna škola. Nemaš nekog nastavnika koji ti kaže slušaj mali, Pitagorinu teoremu ne znaš, za to se pada godina. Ajde nauči pa se vidimo u avgustu. Nije mi trebalo dugo, tek tridesetak godina, da shvatim. Svaka muka je popravni ispit. Ali ne zna sirot čovek iz kog predmeta. Pa misli neoprezan sam, naivan sam, nestrpljiv sam, nešto deseto sam….tu sam pao to treba da popravim. Da se učitelj ne vrati iznova. Jer se on nepogrešivo vraća i obara stalno iznova i iznova sve dok lekciju ne naučimo.

Ali ajde znaj majčin sine, na čemu si pao! Isprva sam se ljutila, gde je tu pravda, da dobiješ keca a ne znaš iz kog predmeta?! Ali eto, u nekom trenutku, već kako to biva, potpuno nezasluženo obasja Gospod čovekovo slepilo na delić sekunde i on se doseti. Pa sve vreme je ispred mene, ispred ovih mojih nevidećih očiju moja đačka knjižica i sve tamo piše gde sam kad šta pala. Ali gordost mi je zamračila vid pa ne uviđam. I zbog toga bih plakala, ali nemam obraza. Sramota me.

Zato se molim Gospodu da mi pomogne da razmaknem zavesu gordosti sa veđa, da vidim sa kog mesta moje duše je potekao ovaj mrak što prolazi, da ga osvetlim verom i zahvalnošću kako na njega nikada više tama ne bi pala.

Učim se ćutanju

Tags

, , , , , , , ,

Učim se ćutanjuPišem ovo pismo samoj sebi. Zapravo, pišem ga “onoj sebi” koja od reči za reč i sa rečju živi. Onoj što je naučila da čita pre nego da igra lastiš. Onoj što je detinjstvo provela gacajući sa Tomom Sojerom i putujući hiljade milja pod morem. Onoj što misli dakle postoji. Kojoj se svi obraćaju kada treba rečju iskazati radost, lepe želje, tugu, čestitanje.

Pišem joj, da ne zaboravi. Jer sada znam da je zaboraviti najlakše. Prisetiti se, to je već drugi padež.

Pišem onoj što je verovala da je gospodar reči i da su reči kanal za sam život. Onoj koju je taj isti život pustio da u svojoj gordosti tresne svom snagom o tle. Da bude zbunjena, besna, izgubljena i na kraju paralisana saznanjem da po prvi put rečima ne uspeva da prenese, približi, pojasni.

A bila je uporna. Nizala je filigranski sitno, majstorski precizno. Nije išlo. A nisu bile bilo kakve; te reči. Bile su snažne, jezgrovite, jasne. Imale su oblik i boju. Ali jednom kada bi ih oslobodila u tminu kosmosa gubile su sva svojstva i rasule bi se bez traga i odjeka kao peščane mandale sred pešćane oluje.

To kada je tresnula nije se desilo bilo kog dana. Seća se, bilo je Bogojavljenje. Ne u ponoć, jer nije čekala da zamisli želju. Zbilo se u sred dana, još jednog provedenog u roju sopstvenih misli, u mislenom ratu sa sobom i onim kome nije umela da prenese. I nije to bilo neko poetično prosvetljenje. Pre prosta pomisao da je mesecima mahnitom upornošću gurala kocku u mesto predviđeno za piramidu. Prerezalo je preko stomaka kao što jutarnji zrak sunca zareže mrak.

I najzad joj je bilo jasno. Da treba da otpusti. Da zaćuti. Da se spusti sa zaglušujuće visoke frekvencije čojsta i junapštva, časti i morala na duboku frekvenciju ljubavi i da odatle pozove toga koja je logikom i etikom bezuspešno dozivala mesecima. Odazvao se.

Od tada učim da ćutim i da volim. A to je još teže nego što zvuči. Učim da se ugrizem za jezik. Učim da se oduprem i onim unutrašnjim razgovorima iz kojih izlazim sa novim rupama u duši. Učim da, kada me takve misli napadnu, u sebi kažem Gospode spasi me mene same. Ako baš moraju da budu reči, da budu molitvene i ljubavne.

Ne mogu reći da mi baš dobro ide. Ali verujem. Verujem jer nema smisla, protivi se logici u koju se kunem, svemu se protivi ali uspeva.

I zato pišem samoj sebi ovo pismo da služi kao podsetnik kada me iznova napadne gordost elokvencije. Da ne zaboravim onu sebe sa početka priče, onu što je tresnula sa svog visokog sudijskog trona moralne superiornosti.

Jer ćutanje je superioran provodnik ljubavi. A reči su sjajan sluga ali rđav gospodar.