Odbrana jeseni

Dolazi lagano. Na prstima. Sa bogate krošnje se nečujno otkači prvi zlatno žut list i lelujavo ti se smesti na stopalo. Hej, tu sam. Ali ubrzo zaboraviš na to, kao da se nije ni desilo. Sve dok te jednom u praskozorje ne probudi dašak hladnog vazduha, naježeno  se promeškoljiš, ušuškaš u svoj letnji pokrivač i ponovo zaspiš, još slađe.

A onda uhvati zalet, donese prvi kišni vikend. Čajeve u bezbroj aroma i nova štiva za čitanje. Čekanje da puste grejanje. Nove patike, kapute…sa njima i nove početke. Uzdahe u liftu i čuđenje kad se pre i ova godina izmače pod prstima.

Jesen

Vazduh postaje težak od arome pečenog kestenja, čokolade i cimeta. Traži se činija više vrele čorbe od bundeve sa đumbirom. Gledaju se filmovi u paru, uz kokice, pod jednim ćebetom. Ne otkrivaj mi stopala, smrzoše se! Zagrljaji više nisu lepljivi, znojavi….postaju mekani, kao plišem podstavljeni.

Studenti su završili sa svim rokovima. Brucoši uz ciku, širom otvorenih očiju otkrivaju čari studentskog života. U školama profesori uvelike ispituju. Đaci beže sa časova. Ljudi se rastaju i sastaju, a vozovi dolaze i odlaze uz jak pisak i škripu.

Misterije i legende caruju po krovovima oronulih zgrada, starih dama iz nekih prošlih vremena. Noću proviruješ ka dimnjacima sve očekujući brkatog dimnjačara da iskoči sa svojim alatom. Zamišljaš da bi, kada bi ste se sreli, sigurno nezadovoljno odmahivao pričajući o tome koliko posla ima na sve strane, svi čekaju poslednji čas da očiste dimnjak. U gradskoj larmi ti se katkad učini da čuješ udaljen zvonak smeh neke dobrodušne veštičice. Košava joj je polomila metlu nad Beogradom još početkom septembra, ali je čekajući opravku otkrila pozorišnu scenu i noćni život zaboravljenog grada i sad već nedeljama ne može da se natera da ga napusti.

Prazni se kej i nedeljom uveče iz izmaglice rečnih isparenja proviruju samo najuporniji džogeri. Prijatelji se, umesto u prirodi, skupljaju jedni kod drugih uz kuvano vino i začinjene pečene lešnike. Komšije sa sprata im nezadovoljno lupaju o pod i odmahuju glavom pojačavajući slušne aparate kako bi bolje čuli predskazanja o boljem životu koji samo što nije.

Čujem neki pominju jesenji bluz, ništa mi nije jasno. Ne razumeju se u muzičke žanrove. To je džez! Veselo menja ritam i tonove, priča neku svoju priču. Traži čašu viskija, ćeretanje i smeh u tami kluba. Kontrabasista grli svoj instrument u muzičkom zanosu, mene podilaze žmarci.

Da li je, na kraju, preostao još neko ko bi smeo optužiti jesen da je najdepresivnije godišnje doba? Ja smatram da bi rizikovao tužbu za klevetu!

 

Advertisements

Izazov: Nepopularna mišljenja (book tag)

Tags

Posle prilično dumanja evo i mog priloga na temu. Priznajem da sam negde od polovine počela baš da uživam u igrici, ponajviše zbog toga koliko sam samoj sebi komična kad se užarim u objašnjenjima, kao da sam u debatnom klubu sa samom sobom. Nisam htela ništa da menjam iz principa, neka ide ovako autentično! Hvala ti Stanislava na tagu, nisam ni sanjala koliko ću se zabaviti!

Knjiga

Popularna knjiga ili serijal koji mi se ne sviđa

Mali Princ (znam….jajks!). Možda zbog toga što sam bila tek detence kad sam ga čitala, ali nikako mi nije legao, ne sećam se ni da li sam uspela privesti čitanje kraju. Mnogo puta posle toga mi je padalo na pamet da mu se vratim, ako ništa drugo a ono iz radoznalosti da li će utisak biti drugačiji posle toliko vremena (vođena time da se knjige ne menjaju ali ljudi da – nadam se), ali uvek me je kočilo sećanje na taj prvi neslavni utisak.

Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa a drugi ga ne vole

Ovo mi je bilo jako teško da smislim….Čini mi se da je dosta klinaca iz odeljenja prosto mrzelo Šolohovljev Tihi Don. A ja….i danas imam živa sećanja ne na samu radnju romana već na svoja burna osećanja prilikom čitanja. Oduvek sam volela likove poput Grigorija. Zamišljam ga visokog vitkog sa orlovskim nosem i očima koje kao da u ulju plivaju. Telom koje deluje kao da je strela u svakom trenu spremna da se odapne ko zna gde i srcem koje ako ne tuče kao parni valjak kao da je mrtvo. Nego da ne dužim….mogla bih ovako do besvesti!

Ljubavni trougao u kojem glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcioni par koji ti se ne sviđa

Ana Karenjina i Vronski. Ne znam ko od to dvoje mi je bio iritantniji. Opet kažem, možda ima veze i sa nežnim godinama u kojima sam čitala ovaj roman. Čini mi se da sam vremenom i sazrevanjem valjda batalila tu ekstremno crno belu sliku sveta i ljudi i da bih danas ipak drugačije doživela njih dvoje. Možda će vam biti jasnije ako kažem da sam ja neko ko voli spartanske karaktere, čojstvo, Živojina Mišića, maksime sam pao sam se ubio, ko se mača lati od mača i gine i tome slično (opet…jajks!).

Popularni žanr koji rijetko uzimaš u ruke

Naučna fantastika.

Obožavani fikcioni lik kojeg ne volim

Ana Karenjina. Da se ne ponavljam.

Popularni autor koji mi ne leži

Paulo Koeljo. Od kad sam htela da plačem od muke čitajući Alhemičara i knjigu od čijeg je sadržaja jedino naslov gori – Sedela sam na obali reke Pedre i plakala, ne mogu da se nateram da uzmem nešto od njega u ruke. A kažu da mu je poslednji roman dobar (valjda je roman u pitanju, ovo prethodno ne umem da svrstam u neki žanr).

Popularni knjiški kliše koji ti je dosadio

Jadna, mala, bespomoćna, kao paperje nežna ženica. Istovremeno beskrajno kapriciozna, sebična i manipulativna. A ipak joj čitalački auditorijum jede iz ruke. Arrrrgh!

Popularni serijal koji ne planiraš da čitaš

Heri Poter. A realno i Gospodar prstenova. Ni filmove nisam ljudski odgledala. Nisu uspeli da me uvuku u priču, ne znam zašto.

Izreka kaže “Knjiga je uvijek bolja od filma”. Međutim koja ti se filmska ili TV adaptacija svidjela više od knjige?

Igra prestola. Moguće da mi je serija pokvarila svaku priliku da mi se knjiga ikada dopadne. Već sam bila odgledala tri sezone kada sam odlučno umarširala u knjižaru po knjigu u ubeđenju da knjiga mora biti duplo bolja, spremna da budem očarana i onda….ćorak!

Voljela bih da čujem odgovore na ova pitanja od:

Nisam baš najpažljivije pratila, čini mi se da su mahom svi prozvani od nekoga pa neka mi oproste ponavljanje ako ga bude (i prozivanje an ženeral 🙂 ). Živi bili!

Bela bojica

David Kraljić

Bane Bojčić

O najdužem danu u godini i o tome koliko je kratak

Tags

Danas se jedna žena u zlatnim godinama probudila obradovana suncem i čistinom neba koje se uz tek poneki paperjasti oblačak ogledalo u morskoj površini.  Primorsko rastinje, milovano suncem, lagano je otpuštalo mirise ispunjavajući joj nosnice zavodljivom aromom.

Voli sunce, letnje je dete. Životni sokovi, posustali tokom mračne kišne zime u mestašcu na obali Jadrana lagano se bude kako dan nadvladava noc. U zenitu leta, dok svi kratko dahću pod teretom podnevne jare, ona je na vrhuncu životne energije.

Mama

Ovo jutro za nju nije naročito posebno. Stigle su godine kada se rođendani dočekuju tiho, gotovo u nadi da će nas okretanje brojke naviše zaobići ako se samo dovoljno umirimo. Ipak, ne može da se ne zapita da li će se najmiliji, njena deca, setiti. Prethodne dve godine su zaboravili. Iako ne drži preterano do rođendana (ovo stoga što ni do sebe mnogo ne drži), ipak joj nije bilo svejedno. U uglu usana joj titra tračak tuge. Pita se da li će ove godine biti drugačije. Od muža i ne očekuje, njegovim čestitkama se odavno ne nada. Ne nada se, ali bi se radovala.

Ustaje, sprema sebi kafu i suprugu doručak sve krišom pogledujući ka telefonu. On prokletnik ćuti. Sin je na poslu, kćerka daleko. Mora da su zauzeti. Nisu zaboravili. Ne bi oni zaboravili ni prošle godine da im otac nije bio u bolnici. Ne stižu.

Sati prolaze i njeno srce se steže, to veliko srce u koje ceo svet staje. Ne ovaj mali svakodnevni. Svet topline i podrške koji je izgradila za njih, svoju decu. Nema u njoj ljutnje, ljubav njena nije gorda, ne duri se i sve trpi. Eto, prosto je malo tužna.

Razmišlja da li da pozove nekog od njih, da ih u šali iskritikuje, ma samo glas da im čuje. Neka, dug je dan. Setiće se. Stići ce.

Sa prvim sumrakom pomalo gubi nadu. Želela bi da je sve ovo ne dira, silom razvlači usne u osmeh, ali izdajnički pritisak pod rebrima ne jenjava.

Zaokupljena mislima ne primećuje zvonak žagor koji dopire kroz otvorena vrata.

*************
Ćao brale! Možeš da pričaš? Kako ćemo danas?  Slećem kasno, bolje da ne dolaziš po mene. I danas ćeš zaginuti na poslu? Ufff. Dobro, uzimam transfer, na vezi smo, ako stignemo u isto vreme mozete me pokupiti. Nego, šta cemo sa mamom? Dolazimo kasno, ceo dan ce čekati, misliće da smo opet zaboravili. Žao mi je, brale. Da je ipak pozovemo? Da ne kvarimo iznenađenje? Uh…okej. Žao mi je čoveče!
************

Uz larmu i smeh idemo uzanim stepenicama ka terasi; noć je već pala. Malo tama, a malo galama sakrivaju suzu u uglu oka i titraj glasnih žica. Ne želim da budem patetična. Želim da snažno zagrlim njeno toplo telo što se vremenom sve više smanjuje, da je glasno poljubim da pukne i da joj uz đavolast kez kažem prznice priznaj da si se naljutila!

I najduži dan u godini je prekratak kada želiš u njega smestiti svu ljubav koju osećaš.

Kada me pitaju odakle sam

Nemaju sva jednostavna pitanja parnjaka u jednostavnom odgovoru. Neka od njih umesto odgovora traže priču i jedino tako nalaze smiraj.  Evo jedne takve.

storm-2381257_1280

Dobro jutro Sarajevo, ušuškano u planinskom krilu. Upoznasmo se u praskozorje nekog septembra, znaš onomad kada sam najpre dobro pogledala gde sam to došla pa zaplakala. Izgleda da je duša znala da rođenje u Bosni obećava sve samo ne mirno djetinjstvo. Kratka tišina je ipak bila dovoljna da doktoru pobudi sumnju u novopridošli život što je dalje pokrenulo ceo niz događaja od onesvešćivanja jedne tetke, hramanje starog doktora uz stepenice do neonatologije, psovke kad sam se ipak prodrala onako kako se derem i dan danas i na kraju smeh suze i sreću – prva unuka. Iz Sarajeva pamtim mnogo utisaka i osećaja ali imam jako malo konkretnih sećanja. Jedno od tih malobrojnih upamćenih je uspomena na duge šetnje sa ocem, sa rukom u njegovom džepu i ritualno oprobavanje otisaka stopala Gavrila Principa uz neizbežno cupkanje i zapitkivanje tata, tata, koliko jos pa da mi porastu stopala kao u Gavrila?

Dobar ti dan Herceg Novi. Sijalo je prolećno, majsko sunce kada je stopalo devetogodisnje devojčice kročilo iz autobusa. Bojažljivo, sa pritajenim strahom. Sa pitanjem nikada izgovorenim, a šta sad? A kad ce tata da dođe? Zvezdano nebo i sunčani dani. Odrastanje pod skutima prastare tvrđave, pentranje na košćelu i otkrivanje Dostojevskog. Prvi beskrajno nezgrapan poljubac na Škveru. Nikada zaboravljen. I naravno majka. Čelična volja i borba. Ni iz čega sve. Beskrajni ispraćaji, zagrljaji i suze u njenim uvek sjajnim očima koje bi se očas preobratile u svetionik u sred uzburkanog mora.

Zdravo Beograde, ko bi rekao da će biti nešto od nas! Smrdljivo bučno jutro na dolaznom peronu, istom onom na kome cu u godinama koje slede sačekivati teškom mukom prikupljenu stanarinu i menzarinu. Taksista koji me je izvozao za sve pare, što je praktično značilo za pola od onoga sto sam ponela od kuće. Ne pamtim lica ali njega uvek prepoznam. I dalje je na dolaznom peronu. A onda, zaljubih se u tebe uprkos traljavom prvom sastanku. Zaljubih se u tvoje ulice, gužvu i vrevu. Istu onu koja me danas izluđuje i koju u mislima svakog dana menjam za kućicu u cveću i kozu u dvorištu.

Svaki od vas tri gospodina je moja ljubav i u svakome je moj dom, iako sam mnoge još promenila u međuvremenu. Moja duša je rođena skitnica, ali u vama nalazi svoja tri stuba i korena kojima se uvek iznova vraća. Ne pripadam nijednome ponasoob. Mi smo četverac. U svakom se osecam svoja, vaša i tudja. Putnik namernik, uvek sa koferima pomalo ofucanim od kotrljanja po peronima, brodovima i gejtovima, bez kraja i konca.

Zato neka me niko ne pita odakle sam. Pretesno je mojoj duši da bude vezana za jedno mesto. Njeno je da se širi posednički od Romanije i Sarajeva, preko Zubaca i Herceg Novog, sve do Mirijeva i ušća Save u Dunav. Sve je to moje i sve nosim sa sobom u sve delove planete u kojima sam se u međuvremenu budila.

Kako sam se družila sa “Mrzim svog brata” – Branislav Bojčić

Skoro sam dovršila čitanje knjige “Mrzim svog brata” koju je napisao i sa nama podelio Branislav.

Započinjala sam ovaj tekst u nekoliko navrata i odustajala iz više razloga. Prvo, nisam niti mogu biti književni kritičar. A drugo, razumem da štampani primerci knjige tek putuju do svojih čitača pa ne želim da im kvarim gušt postepenog raspetljavanja radnje.

Ono što želim je da podelim svoj lični doživljaj, tj. ono nešto što ostane nakon što se čitanje završi i knjiga bude odložena.

Ne znam da li bi dojam bio isti da i sama nisam rođena u vilajetu kojim Bosnom nazivamo, no to mislim da i nije mnogo bitno. Ovo iz razloga što smatram da nije neophodno da čovek iskusi delić priče da bi mogao da se identifikuje sa porukom koju ona nosi. Dovoljno je prosto biti čovek.

Uglavnom, radnja me je usisala već od samog početka. Čitala sam je sa tegom na prsima koji je ostao i nakon što sam dovršila. Prosto, dotakla je neko osetljivo mesto u meni, probudila jezu desetogodišnje devojčice, da bi kulminirala nemuštim besom koji danas osećam.

Knjiga na jednostavan način oslikava sav apsurd onoga što se dešavalo u našoj “socijalističkoj federativnoj” iz vizure malog čoveka i kroz njegovu ličnu tragediju. Onog čoveka što živi u svom malom dvorištu, kome se ceo Mlečni put oslikava u oku kćerke. Onoga što voli brata i komšiju, a sa čijim životom se grubo poigravaju, kao deca kad zaigraju fudbal sa jabukom otpalom sa stabla. Ta jabuka uvek završi u rukavcu, smrvljena i uništena.

Posle čitanja ostaje knedla u grlu i molitva za pametnije sutra.

Hvala Branislave na tome što si svoj rukopis nesebično sa svima nama podelio.

Zbogom Dnevniče

Zvono budilnika i prvi septembar. Decenijama ga  pomisao na ove dve stvri ispunjava radoscu. Snažnim osećajem prisutnosti smisla. Ma, prvi septembar je bio njegova nova godina! Ne i danas.

Ustaje sa naporom, uz dubok uzdah proteže ukočene ruke. Posmatra ih. Nekada su bile snažne, gipke. Sada deluju usahlo, prekrivene staračkim pegama, sa kožom opuštenom i namrskanom preko omršavelih mišica.

Lagano sleže ramenima, pomiren sa time kao stvari stoje, ustaje i kreće u novi dan. Prvi radni dan ove školske godine. Naizgled isti kao i toliki pre njega a opet po svemu drugačiji.

Voli svoj posao. Živi za njega. Za osećaj u grudima pri pogledu na iskre radoznalosti i interesovanja u dečijim očima, u čudu raširene zenice i smeh. Za trenutke kada stoji ispred razreda, gleda im lica obasjana popodnevnim zracima sunca. Za one kada uvuku glave u ramena i gledaju u stranu pokusavajuci da izbegnu prozivanje. Čak i teške učenike voli. I one problematične, sa kojima je svaki čas nadmudrivanje i ples po žici nerava nategnutih kao strune. Od kada su deca odrasla i otišla u potragu za sopstvenim smislom, a naročito od kad Nada više nije ovde, uz njega, škola i đaci su postali njegovo utočište i srećno mesto.

Proveo je ceo radni vek pokusavajući deci da oslika geografiju onako kao je on vidi. Čim ugleda globus on vise nije nastavnik iz provincije, pretvara se u pustolova sa istraživačkim šeširom naherenim na stranu, pogleda večito radoznalo uperenog u daljinu, ka novim predelima i fantastičnim prizorima. Ne misli da je neskroman kada kaže da veruje da uspeva u tome. To osećanje je ono sto ga ispunjava, razlog zbog kojeg ga kolege gledaju kao otkačenjaka kada iz zbornice izađe gotovo skakućući, uz pritajen zvižduk, sa dnevnikom pod rukom.

Dnevnik.

Nema ga više.

Proveo je ceo vek sa tom knjigom pod miškom, u rukama. Utisnuo mu se u dlanove. I sada oseća baršunast dodir papira pod rukom. Seća se pažnje sa kojom bi upisivao časove, izostanke, ocene. Momenata kada bi tresnuo dnevnikom o sto, tobož ljuteći se. Nikada nijedna generacija nije pokušala dnevnik da ukrade dok je bio u njegovom ataru, prosto su znali da ga ne ispušta iz vida. Nije to za njega dnevnik, to je prijatelj i saputnik. I vise ga nema.

Zamenjen elektronskim. Polovinu avgusta proveo je na edukaciji. Posle toliko godina uči da se koristi aplikacijom. Aplikacija mu ne dozvoljava da vidi podatke o ucenicima, izuzev onih vezano za njegov predmet. Kao da su neprijatelji i on i učenici i ceo sistem. Možda i jesu. On je mislio, radio i živeo drugačije.

Zbog toga ovaj prvi septembar u njemu ne budi radost. Da su bar sačekali sa modernizacijom još dve godine, dočekao bi penziju srećan.

No, ne preostaje mu ništa drugo do da igra kako mu se kaže…ko jos obraća pažnju na to sta misle nebitni mali nastavnici geografije.

Ali ne znaju ti veliki stručnjaci bez dana uskustva za katedrom da je on sačuvao jedan stari dnevnik, generacije koja je poodavno izasla iz njegove klupe! Tek da bi imao kod kuće starog prijatelja kome može da se požali kada predveče spusti umorne kosti u beržeru. Sa kim da se porazgovara. Plavi dnevnik, požutelih strana. Pregazilo ga je vreme, kao što će i njega, za godinu dve.

Štake, uganuća i osmesi

Dođe tako na red i dan da uganeš nogu. Baš onako pošteno je izvrneš, za sve pare. Nisi stao krivo, nisi naleteo na kamen, nisi se spotakao. Posvađaše se leva i desna na tenisu i ćao zglobu.

feet-1621110_1280

Pa onda narednih nekoliko nedelja spavaš u miomirisu kupusovih obloga. Kad kupus dosadi pređeš na sirće. Loviš doktore, terapeute….

Ali nisam o tome htela da pišem.

Htedoh reći to da sam bila na vr’ Tare tamo negde iza Mitrovca ka Mokroj Gori, loveći dedu kostolomca. Sa zadnjeg sedišta auta, lupajući tu i tamo glavom o vrata dok sam pokušavala da balansiram smrznutu flašu vode na zglobu koji je poprimio razmere omanje dinje. Da sam videla neverovatne boje i obrise divlje planine. Vetar koji kovitla kapi vode sitne toliko da deluje da si u oblaku prašine. Grmljavinu u sred borove (pra)šume od koje sam se hvatala za torbu da gasim mobilni. Ali neće grom u koprive pa nikom ništa. No, nije ni Tara tema. Ona, sa svom svojom mističnošću zaslužuje celu priču za sebe.

Od kad se sa štakom družim svi su prema meni ljubazni, osmehuju se, pitaju je l treba neka pomoć. Razmaziše me načisto. Ljudi sa kojima se srećem toliko puta u zgradi i liftu, prolazeći jedni pored drugih kao pored duhova. A onda dođe štaka i sve se razvuče u osmeh.

Vrti se levo desno čupava plava punđa snajperistkinje sa prvog sprata dok me pita ‘’c…c…c… komšinice pa šta ste to uradili?’’. Ja se razmišljam kako je trebalo da joj kažem ma prebio mi malo članak ovaj moj, ali ja sam kriva komšinice, nisam slušala. Kakav bi tek tada škandal nastao!

Sve u svemu, zabavljam se.

Samo, u sred te zabave osetim i blagu gorčinu u ustima. Šta nam se desilo pa da je potrebna da štaka upadne u neki činu ove naše svakodnevice da bi smo se jedni drugima nasmešili izjutra ili prosto klimnuli u znak prepoznavanja da je pored nas živ čovek a ne senka?

Dan – Neznalica

sdr

More

 

Osvanuo je nadobudno. Popela se zvezda na nebo i nimalo se ne stidi svog velikog avgustovskog trbuha nabreklog od lubenice, grožđa i smokava. Nadvila se na nas od rane zore i upekla u potiljke.

Kompjuter, nov novcijat, se ponosno otvorio. Iz njega istog momenta veselo poiskakaše poruke o svim najvažnijim poslovima na svetu o kojima se moralo misliti. Odmah.

Ventilacija uz veliku larmu uvlači alpski vazduh na sprat oblakodera u sred Beograda. Tastature zveckaju, šoljice kafe poskakuju na tacnama na putu od aparata do stolova vlasnika.

Pojma nema ovaj dan da se u mojoj obući kriju stopala ogrubela od bosonogog trupkanja po morskom šljunku. Da mi dlanovi tu i tamo kriju neki žulj od spuštanja konopcem na plažu. Ćarlijanje kolega se gubi u udaljenom šumu mora u ušima, skrivenom iza sitnog peska koji mi je vetar naneo pre neki dan i koji nikako ne želim da izađe.

Po ćoškovima zenica i dalje, prkosno, odsjaj mora. U kosi morski, slan vetar.

Pojma nema ovaj dan.

Letnji dan u podne

Želim jedan letnji dan. Lenj, razvučen, vreo i znojav. Da me pritisne svom težinom od temena pa na dole. Da se uz uzdah spustim na peškir. Da me žulja kamenje. Da se meškoljim, nameštam. Da tražim jedan oveći, pljosnat, za pod glavu. Da ispustim sladak zvuk zadovoljstva kad se konačno namestim sa otvorenom knjigom iznad glave koja istovremeno i zabavlja i štiti od sunca. Da osetim milovanje povetarca od nožnih prstiju škriputavih od soli pa sve do nozdrva. Da mi posle deset minuta opet postane nesnosno  vruće, pa sa teškom mukom ustanem, odgegam se do mora i bućnem. Da mi posle deset minuta postane hladno, da se posrćući i psujući sebi u bradu mala nestabilna stopala s mukom dočepam peškira i sve krene isto, od početka.

edf