Skoro sam dovršila čitanje knjige “Mrzim svog brata” koju je napisao i sa nama podelio Branislav.

Započinjala sam ovaj tekst u nekoliko navrata i odustajala iz više razloga. Prvo, nisam niti mogu biti književni kritičar. A drugo, razumem da štampani primerci knjige tek putuju do svojih čitača pa ne želim da im kvarim gušt postepenog raspetljavanja radnje.

Ono što želim je da podelim svoj lični doživljaj, tj. ono nešto što ostane nakon što se čitanje završi i knjiga bude odložena.

Ne znam da li bi dojam bio isti da i sama nisam rođena u vilajetu kojim Bosnom nazivamo, no to mislim da i nije mnogo bitno. Ovo iz razloga što smatram da nije neophodno da čovek iskusi delić priče da bi mogao da se identifikuje sa porukom koju ona nosi. Dovoljno je prosto biti čovek.

Uglavnom, radnja me je usisala već od samog početka. Čitala sam je sa tegom na prsima koji je ostao i nakon što sam dovršila. Prosto, dotakla je neko osetljivo mesto u meni, probudila jezu desetogodišnje devojčice, da bi kulminirala nemuštim besom koji danas osećam.

Knjiga na jednostavan način oslikava sav apsurd onoga što se dešavalo u našoj “socijalističkoj federativnoj” iz vizure malog čoveka i kroz njegovu ličnu tragediju. Onog čoveka što živi u svom malom dvorištu, kome se ceo Mlečni put oslikava u oku kćerke. Onoga što voli brata i komšiju, a sa čijim životom se grubo poigravaju, kao deca kad zaigraju fudbal sa jabukom otpalom sa stabla. Ta jabuka uvek završi u rukavcu, smrvljena i uništena.

Posle čitanja ostaje knedla u grlu i molitva za pametnije sutra.

Hvala Branislave na tome što si svoj rukopis nesebično sa svima nama podelio.

Advertisements