Dolazi lagano. Na prstima. Sa bogate krošnje se nečujno otkači prvi zlatno žut list i lelujavo ti se smesti na stopalo. Hej, tu sam. Ali ubrzo zaboraviš na to, kao da se nije ni desilo. Sve dok te jednom u praskozorje ne probudi dašak hladnog vazduha, naježeno  se promeškoljiš, ušuškaš u svoj letnji pokrivač i ponovo zaspiš, još slađe.

A onda uhvati zalet, donese prvi kišni vikend. Čajeve u bezbroj aroma i nova štiva za čitanje. Čekanje da puste grejanje. Nove patike, kapute…sa njima i nove početke. Uzdahe u liftu i čuđenje kad se pre i ova godina izmače pod prstima.

Jesen

Vazduh postaje težak od arome pečenog kestenja, čokolade i cimeta. Traži se činija više vrele čorbe od bundeve sa đumbirom. Gledaju se filmovi u paru, uz kokice, pod jednim ćebetom. Ne otkrivaj mi stopala, smrzoše se! Zagrljaji više nisu lepljivi, znojavi….postaju mekani, kao plišem podstavljeni.

Studenti su završili sa svim rokovima. Brucoši uz ciku, širom otvorenih očiju otkrivaju čari studentskog života. U školama profesori uvelike ispituju. Đaci beže sa časova. Ljudi se rastaju i sastaju, a vozovi dolaze i odlaze uz jak pisak i škripu.

Misterije i legende caruju po krovovima oronulih zgrada, starih dama iz nekih prošlih vremena. Noću proviruješ ka dimnjacima sve očekujući brkatog dimnjačara da iskoči sa svojim alatom. Zamišljaš da bi, kada bi ste se sreli, sigurno nezadovoljno odmahivao pričajući o tome koliko posla ima na sve strane, svi čekaju poslednji čas da očiste dimnjak. U gradskoj larmi ti se katkad učini da čuješ udaljen zvonak smeh neke dobrodušne veštičice. Košava joj je polomila metlu nad Beogradom još početkom septembra, ali je čekajući opravku otkrila pozorišnu scenu i noćni život zaboravljenog grada i sad već nedeljama ne može da se natera da ga napusti.

Prazni se kej i nedeljom uveče iz izmaglice rečnih isparenja proviruju samo najuporniji džogeri. Prijatelji se, umesto u prirodi, skupljaju jedni kod drugih uz kuvano vino i začinjene pečene lešnike. Komšije sa sprata im nezadovoljno lupaju o pod i odmahuju glavom pojačavajući slušne aparate kako bi bolje čuli predskazanja o boljem životu koji samo što nije.

Čujem neki pominju jesenji bluz, ništa mi nije jasno. Ne razumeju se u muzičke žanrove. To je džez! Veselo menja ritam i tonove, priča neku svoju priču. Traži čašu viskija, ćeretanje i smeh u tami kluba. Kontrabasista grli svoj instrument u muzičkom zanosu, mene podilaze žmarci.

Da li je, na kraju, preostao još neko ko bi smeo optužiti jesen da je najdepresivnije godišnje doba? Ja smatram da bi rizikovao tužbu za klevetu!

 

Advertisements