Tags

Danas se jedna žena u zlatnim godinama probudila obradovana suncem i čistinom neba koje se uz tek poneki paperjasti oblačak ogledalo u morskoj površini.  Primorsko rastinje, milovano suncem, lagano je otpuštalo mirise ispunjavajući joj nosnice zavodljivom aromom.

Voli sunce, letnje je dete. Životni sokovi, posustali tokom mračne kišne zime u mestašcu na obali Jadrana lagano se bude kako dan nadvladava noc. U zenitu leta, dok svi kratko dahću pod teretom podnevne jare, ona je na vrhuncu životne energije.

Mama

Ovo jutro za nju nije naročito posebno. Stigle su godine kada se rođendani dočekuju tiho, gotovo u nadi da će nas okretanje brojke naviše zaobići ako se samo dovoljno umirimo. Ipak, ne može da se ne zapita da li će se najmiliji, njena deca, setiti. Prethodne dve godine su zaboravili. Iako ne drži preterano do rođendana (ovo stoga što ni do sebe mnogo ne drži), ipak joj nije bilo svejedno. U uglu usana joj titra tračak tuge. Pita se da li će ove godine biti drugačije. Od muža i ne očekuje, njegovim čestitkama se odavno ne nada. Ne nada se, ali bi se radovala.

Ustaje, sprema sebi kafu i suprugu doručak sve krišom pogledujući ka telefonu. On prokletnik ćuti. Sin je na poslu, kćerka daleko. Mora da su zauzeti. Nisu zaboravili. Ne bi oni zaboravili ni prošle godine da im otac nije bio u bolnici. Ne stižu.

Sati prolaze i njeno srce se steže, to veliko srce u koje ceo svet staje. Ne ovaj mali svakodnevni. Svet topline i podrške koji je izgradila za njih, svoju decu. Nema u njoj ljutnje, ljubav njena nije gorda, ne duri se i sve trpi. Eto, prosto je malo tužna.

Razmišlja da li da pozove nekog od njih, da ih u šali iskritikuje, ma samo glas da im čuje. Neka, dug je dan. Setiće se. Stići ce.

Sa prvim sumrakom pomalo gubi nadu. Želela bi da je sve ovo ne dira, silom razvlači usne u osmeh, ali izdajnički pritisak pod rebrima ne jenjava.

Zaokupljena mislima ne primećuje zvonak žagor koji dopire kroz otvorena vrata.

*************
Ćao brale! Možeš da pričaš? Kako ćemo danas?  Slećem kasno, bolje da ne dolaziš po mene. I danas ćeš zaginuti na poslu? Ufff. Dobro, uzimam transfer, na vezi smo, ako stignemo u isto vreme mozete me pokupiti. Nego, šta cemo sa mamom? Dolazimo kasno, ceo dan ce čekati, misliće da smo opet zaboravili. Žao mi je, brale. Da je ipak pozovemo? Da ne kvarimo iznenađenje? Uh…okej. Žao mi je čoveče!
************

Uz larmu i smeh idemo uzanim stepenicama ka terasi; noć je već pala. Malo tama, a malo galama sakrivaju suzu u uglu oka i titraj glasnih žica. Ne želim da budem patetična. Želim da snažno zagrlim njeno toplo telo što se vremenom sve više smanjuje, da je glasno poljubim da pukne i da joj uz đavolast kez kažem prznice priznaj da si se naljutila!

I najduži dan u godini je prekratak kada želiš u njega smestiti svu ljubav koju osećaš.

Advertisements