Nemaju sva jednostavna pitanja parnjaka u jednostavnom odgovoru. Neka od njih umesto odgovora traže priču i jedino tako nalaze smiraj.  Evo jedne takve.

storm-2381257_1280

Dobro jutro Sarajevo, ušuškano u planinskom krilu. Upoznasmo se u praskozorje nekog septembra, znaš onomad kada sam najpre dobro pogledala gde sam to došla pa zaplakala. Izgleda da je duša znala da rođenje u Bosni obećava sve samo ne mirno djetinjstvo. Kratka tišina je ipak bila dovoljna da doktoru pobudi sumnju u novopridošli život što je dalje pokrenulo ceo niz događaja od onesvešćivanja jedne tetke, hramanje starog doktora uz stepenice do neonatologije, psovke kad sam se ipak prodrala onako kako se derem i dan danas i na kraju smeh suze i sreću – prva unuka. Iz Sarajeva pamtim mnogo utisaka i osećaja ali imam jako malo konkretnih sećanja. Jedno od tih malobrojnih upamćenih je uspomena na duge šetnje sa ocem, sa rukom u njegovom džepu i ritualno oprobavanje otisaka stopala Gavrila Principa uz neizbežno cupkanje i zapitkivanje tata, tata, koliko jos pa da mi porastu stopala kao u Gavrila?

Dobar ti dan Herceg Novi. Sijalo je prolećno, majsko sunce kada je stopalo devetogodisnje devojčice kročilo iz autobusa. Bojažljivo, sa pritajenim strahom. Sa pitanjem nikada izgovorenim, a šta sad? A kad ce tata da dođe? Zvezdano nebo i sunčani dani. Odrastanje pod skutima prastare tvrđave, pentranje na košćelu i otkrivanje Dostojevskog. Prvi beskrajno nezgrapan poljubac na Škveru. Nikada zaboravljen. I naravno majka. Čelična volja i borba. Ni iz čega sve. Beskrajni ispraćaji, zagrljaji i suze u njenim uvek sjajnim očima koje bi se očas preobratile u svetionik u sred uzburkanog mora.

Zdravo Beograde, ko bi rekao da će biti nešto od nas! Smrdljivo bučno jutro na dolaznom peronu, istom onom na kome cu u godinama koje slede sačekivati teškom mukom prikupljenu stanarinu i menzarinu. Taksista koji me je izvozao za sve pare, što je praktično značilo za pola od onoga sto sam ponela od kuće. Ne pamtim lica ali njega uvek prepoznam. I dalje je na dolaznom peronu. A onda, zaljubih se u tebe uprkos traljavom prvom sastanku. Zaljubih se u tvoje ulice, gužvu i vrevu. Istu onu koja me danas izluđuje i koju u mislima svakog dana menjam za kućicu u cveću i kozu u dvorištu.

Svaki od vas tri gospodina je moja ljubav i u svakome je moj dom, iako sam mnoge još promenila u međuvremenu. Moja duša je rođena skitnica, ali u vama nalazi svoja tri stuba i korena kojima se uvek iznova vraća. Ne pripadam nijednome ponasoob. Mi smo četverac. U svakom se osecam svoja, vaša i tudja. Putnik namernik, uvek sa koferima pomalo ofucanim od kotrljanja po peronima, brodovima i gejtovima, bez kraja i konca.

Zato neka me niko ne pita odakle sam. Pretesno je mojoj duši da bude vezana za jedno mesto. Njeno je da se širi posednički od Romanije i Sarajeva, preko Zubaca i Herceg Novog, sve do Mirijeva i ušća Save u Dunav. Sve je to moje i sve nosim sa sobom u sve delove planete u kojima sam se u međuvremenu budila.

Advertisements