Sanjam

Sedim u akvarijumu od čelika i stakla. Napolju je mokro, vetrovito, hladno. Opalo prokislo lišće se lepi za cipele i nogavice. Vazduh odiše smogom i ustajalim rečnim mirisima. Od svega toga kroz debeo stakleni zid dopire samo huk vetra, damari kišnih kapi koja udaraju u okna i povremeni jeziv drhtaj čelične konstrukcije zgrade.

Vetar u jednom potezu proteže svoju snažnu mišicu, hvata moje misli i već u sledećm trenu  se vinuše kao sveže zaljubljeni par u visine sivog neba, u predele o kojima sanjam. Sanjam sebe u najdebljem i najmekšem džemperu na svetu, pomalo dronjavom i za dva broja većem. Jedna šaka grli toplu šolju čaja iznad koje plešu arome planinskih trava. Drugoj prsti proviruju iz prevelikog rukava, u strasnom zagrljaju sa olovkom, kao da sutra ne postoji. Pišem.

Pišem jesenju melodiju. Onu koja je privlačno mračna, putena iako okružena prvom suvomrazicom. Obavijena velom misterije. Magije. Melodiju u kojoj vitlaju dugi crni uvojci, mrse se u gustim brkovima. U gradu u kome se nose frakovi i zlatni satovi vise na lancu, zadenuti u džep. Ulični fenjeri na gas pucketaju, šireći oko sebe toplo i istovremeno mutno svetlo. U mutnom svetlu, u vreme između dana i noći se dešava magija.

Po licu mi igraju senke iz kamina, blesak varničenja se na trenutke zažari u zenicama i tada olovka još energičnije i zavodljivije zaigra svoj ples po papiru, za sobom ostavljajući čipkasti vez slova, otisak duše.

Ne čuje se ništa sem pucketanja vatre. Njen zvuk smiruje puls u slepoočnicama. Osećam da je moj unutrašnji svet najzad u harmoniji sa svim spoljašnjim, da su konačno pokopali ratne sekire i da plešu neki samo svoj valcer u ovoj drvenoj kolibi u sred planine. Vredelo je čekati.

Zvonjava telefona i kraj sanjarenja. Akvarijum je tu a i ja u njemu. Harmonija će da sačeka, kao što je Baš Čelik čekao.