Dođe tako na red i dan da uganeš nogu. Baš onako pošteno je izvrneš, za sve pare. Nisi stao krivo, nisi naleteo na kamen, nisi se spotakao. Posvađaše se leva i desna na tenisu i ćao zglobu.

feet-1621110_1280

Pa onda narednih nekoliko nedelja spavaš u miomirisu kupusovih obloga. Kad kupus dosadi pređeš na sirće. Loviš doktore, terapeute….

Ali nisam o tome htela da pišem.

Htedoh reći to da sam bila na vr’ Tare tamo negde iza Mitrovca ka Mokroj Gori, loveći dedu kostolomca. Sa zadnjeg sedišta auta, lupajući tu i tamo glavom o vrata dok sam pokušavala da balansiram smrznutu flašu vode na zglobu koji je poprimio razmere omanje dinje. Da sam videla neverovatne boje i obrise divlje planine. Vetar koji kovitla kapi vode sitne toliko da deluje da si u oblaku prašine. Grmljavinu u sred borove (pra)šume od koje sam se hvatala za torbu da gasim mobilni. Ali neće grom u koprive pa nikom ništa. No, nije ni Tara tema. Ona, sa svom svojom mističnošću zaslužuje celu priču za sebe.

Od kad se sa štakom družim svi su prema meni ljubazni, osmehuju se, pitaju je l treba neka pomoć. Razmaziše me načisto. Ljudi sa kojima se srećem toliko puta u zgradi i liftu, prolazeći jedni pored drugih kao pored duhova. A onda dođe štaka i sve se razvuče u osmeh.

Vrti se levo desno čupava plava punđa snajperistkinje sa prvog sprata dok me pita ‘’c…c…c… komšinice pa šta ste to uradili?’’. Ja se razmišljam kako je trebalo da joj kažem ma prebio mi malo članak ovaj moj, ali ja sam kriva komšinice, nisam slušala. Kakav bi tek tada škandal nastao!

Sve u svemu, zabavljam se.

Samo, u sred te zabave osetim i blagu gorčinu u ustima. Šta nam se desilo pa da je potrebna da štaka upadne u neki činu ove naše svakodnevice da bi smo se jedni drugima nasmešili izjutra ili prosto klimnuli u znak prepoznavanja da je pored nas živ čovek a ne senka?

Advertisements