Tags

, ,

Već sam slagala. Uglavnom ne govorim tiho. Ali nije to ni bitno, imam valjda neku umetničku slobodu!

Svi nosimo sebe sa sobom, sve vreme. Naše istinsko “ja” korača ruku pod ruku sa personom koju guramo u izlog, koja služi kao maska pred drugima. Neki put se tešimo da persona uspeva da zakloni ono što zaista jesmo, a neki put je grubo gurnemo u stranu osećajući kako nema tu šta da se krije i kako možemo i treba da se pokažemo u punom svetlu. Ovi drugi momenti su veoma retki. Uglavnom ima ono nešto, onaj nepopeglan ćošak koji pokušavamo da zadenemo tako da ga drugi ne primeti. Nije retkost i blago da se krije, ono unutrašnje. Ne krije nego čuva za zaslužne (tome se teško učim).

Shadow

A ume li (i usudi li se) čovek da raspozna koja od te dve dame je persona a koja je autenticno naša? Ili, da odem korak dalje, jesmo li svesni da ovaj par sa strane gledano ponekad izgleda kao lepotica i zver? Umemo li da raspoznamo ko je zver u tom dubletu? Da li zver uopšte primećujemo, znamo li da je naša? Kada bi smo pogledali iz daleka, da li bi se postideli?

Okrećem se sebi preko desnog ramena, kao onomad kad sam išla u školu vožnje. Sećam se, bunila sam se aman zašto moram da se okrećem kad se sve lepo vidi u retrovizoru? Zbog mrtvog ugla, dete. Ne pokazuje retrovizor baš sve.

Okrećem se i vidim tu ženu. Ona je jedino što imam za ceo život. I najbolje i najgore. I strepnja i nadanje. Želim da joj kažem da bih volela da je malo tvrđa, malo sličnija hercegovačkom kamenu koji je njen, a ipak i nije. Želim da je zagrlim i kažem hvala. I oprosti. Malo bih je i odalamila po njušci, onako roditeljski.

Ali na kraju, lepo mi je. Da se ovog momenta ona i persona zamene, ne bi me bilo stid. A to je valjda najbitnije.

Advertisements