Tags

,

Skoro sam doživela aha momenat. Nepozvan se privukao, zlonamerni bi rekli iz zasede, ali ajde sad. Bila sam na traci, negde preko polovine, srce je vredno pumpalo krv do najudaljenijih žilica mog vaskularnog sistema. Na tv-u ispred mene je bio Dizni kanal. U tv sam gledala ’’kao iz tuđe glave’’ sve dok me nije tresnuo Aha!

Ljudi što su učili relevantne škole kažu da Aha doživljaj podrazumeva blesak nadahnuća, trenutak iluminacije u kojem nam se ekspliciraju kognitivne mape usvojene prikrivenim učenjem. U prevodu, mislio si da duduk za nešto (ili nekog, što da ne), uporno si to (ga/nju) premetao sa jedne strane na drugu, gledao, čitao, proučavao i činilo ti se da od toga leba nema, da nisi skrojen da razumeš, sve dok ti se najedared nije sve posložilo, legao jedan zupčanik na drugi, krenulo da se okreće i sve što ti je donedavno zvučalo kao kakofonija se premetnulo u divnu melodiju! Kraći je bio ovaj stručan opis Lucia, veze sa objašnjvanjem nemaš, srećom ne upisa onaj neki strani jezik i ne završi za nekom katedrom neke škole pred nekim đacima.

seagull-1626449_1280

Ne znam da li je do trake, do ubrzanog rada kardiovaskularnog sistema mi, time prouzrokovane bolje prokrvljenosti i snadbevenosti kiseonikom mozga mi….ili je do Diznija. Ali, krenula sam od repa. Ajdmo zato da se vratimo na glavu.

Elem, nedavno sam došla do za mene poraznog zaključka da se opirem promeni. Uhvatila sam se za svoju situaciju, držala sam se za nju sve dok mi zglobovi na šakama ne pobeleše. Nije to loše, u principu. Uporna sam, ne odustajem. Zapravo, ne bi bilo loše da situacija nije bila trula od korena pa sam mogla da se držim i dok mi nokti ne pootpadaju,  to me ne bi sprečilo da završim pozadinom na zemlji. Što može, a i ne mora biti strašno, zavisi koliko si visoko. Na truloj grani. A ja sam bila visoko.

Nevolja je bila u tome što sam mislila, ako pustim da ću da padnem. Zaboravila tvrda glava da umem da letim. Ili je mislila je da više n’ume

I tako, spuštavah se ja na to uže, umalo se uže ne pretrže…(nastavi niz sam)…no srećom ipak (jedva nekako) pustih. I ono jeste, bilo je strašno….jer sam najpre padala. I dozivala onu trulu granu i padajući tako presabirala kako sam pogrešila…kako eto zaboga i korenje mojih muškatli deluje suvo i mrtvo pa je opet s marta pustilo izdanke i tako redom…padam…mislim…sve oću da se vratim na onu trulu granu! Neće mrcina da zamaše krilima pa to ti je.

I još sam tako padajući mnogo mislila o tome kako se nekada nisam toliko opirala promeni. Nekada sam prelazila iz jedne situacije u drugu maltene sa radošću, uvek očekujući nešto lepše i bolje i tako redom. Preseli se, promeni, premetni, probaj, vidi…dođi..pobedi…ili izgubi. I šta ima veze, sutra je novi dan. I ima tih novih sutrašnjica bezbroj. I gde mi je sad to razmišljanje? Jesam li to možda već tad samu sebe obmanjivala? Ne, mislim da ipak nisam….Dobro, ako nisam, gde je onda??? Nisam valjda krenula unazad i ako jesam gde će stići ovaj moj Bendžamin Baton?

I tako ja padam i dozivam tu samu sebe koja voli promene, koja se usuđuje da iskorači i pitam se gde je i sve više zvučim kao crtani film i skoro da čujem Ćiiiroooo, Ćiroooooo i to traje tako danima, nedeljama, mescima.

Sve do tog dana, na sedmom minutu pri brzini 11 i prigodnoj numeri koju je čika Dizni pustio uz neku tinejdž seriju, devojčica peva o tome kako oseća da promena nailazi, kako je jedva čeka i šta sve ne. AHA! Pa taj moj Ćiro, ta zovitemepromena je ostala tamo gde ostaju sve 16 godišnjakinje. U klupi, na času engleskog, kikoće se, baš je briga kakva je koja grana i koliko visoko su oblaci, jer  – živeće večno.

Ova ja, današnja, je….pa svesna konačnosti života. I njegove unikatne prirode. Em je jedan, em je kratak. Em ga je, objektivno, prošao deo (neću reći koliki). I kada jednom postaneš svestan toga, tada ti okret od 180 ili 360 stepeni ne zvuči bolje od ulaganja (još, još i još, dok ne crkneš) napora da oživiš tu granu pa makar bila i trula. Jer tako čine odrasli, oni popavljaju, ne napuštaju. Tu je sav jadac, i tu je moj aha momenat.

Ali čekaj, nije to ceo aha momenat, kraj priče bi bio depresivan. Drugi deo je u tome da sam se setila da sam od onih 16 godina pa na ovamo toliko mahala ručicama menjajući čas ovo čas ono da sam proletela. A letenje se ne zaboravlja! Ne zaboravi da ne možeš da zaboraviš da letiš! I još, da je baš glupo trošiti taj neponovljivi, jedini koji imamo, život, na klaćenje na trulim granama. Jer se to pre ili kasnije završi neslavno. Pa onda bolje pre. Nego kasnije.

I tako se ja pustih verujući aha doživljaju. I desi se neverovatna promena. Erik (Lucia) je poletela. Vinula se ka oblacima pre nego je tresnula pozadinom.

 

Advertisements