Tags

,

japanese-cherry-trees-324175_1280

Grabila sam dane, jedan po jedan. Kao na fabričkoj traci. Uzimaš proizvod kako nailazi, prišrafljuješ svoj deo slagalice, šalji dalje. Jedan za drugim, bez razmišljanja. Bez brojanja, bez pitanja gde ga šalješ i u čijim rukama na kraju završi.  Program Autopilot. Nesvesna vremena koje protiče, nikada ne sabirajući koliko puta sam legla i koliko puta ustala, skuvala čaj, obavila toaletu, pogledala jutarnji program i izašla iz doma.

Zapravo, sve sam činila kako vreme ne bih primećivala. To vreme rezervisano za pritisak u grudima, sivilo u očima i jezu u kostima. Pomirila sam se sa time da to mora tako. Čekala sam da prođe, nisam želela da znam koliko dana svog jedinog života sam morala predati u ruke sivilu. Caru carevo…šta li.

Bilo je jutro. Činilo se obično, kao i sva druga. Mada, nije da sam prethodnim jutrima ispitivala kakvoću. Trudila sam se da prođem mimo njih kao pored nekog koga se praviš da ne poznaješ pa neprirodno zakrećeš glavu i bludiš pogledom praveći se zabavljen ko zna čime dok zapravo samo čekaš da prođe neprijatan trenutak prepoznavanja. Sva su jutra meni bila ista tih dana.

Žurila sam, pogleda oštro uperenog ispred sebe po uglom od rekla bih četreset pet stepeni, zakovanog za ušiljene vrhove cipela, jedan pa drugi.

No, tog jutra nisam bila sama. Rešilo je tada valjda da je bilo dosta glupiranja. I u to ime se ušančilo u žbun nadomak zgrade i čekalo. Metorolozi nisu najavljivali sjajno vreme. Kažu, mestimično oblačno sa sunčanim intervalima. U daljini se stara bezuba baba nezadovoljno meškoljila i siktala u žbun. Šic! Šic! Iz žbuna se na to čuo sitan zvonak kikot, znalo je ono da je to šic tek poslednji ropac zmaja na izdisaju.

Glave uvučene u ramena grabila sam ka automobilu kada me je zaskočilo. Tras! Osetih udar vazduha zadojenog životom, tako me je snažno tresnulo po sred torza da mi je izbilo svu čamotinju. Sivilo se odjednom na drugu stranu kroz ledja raspršilo, razbežalo kao jato sitnih crnih ptica – origamija od nagorelog papira koji se pretvara u pepeo pri dodiru sa svetlošću.

I nisam više imala kud. Izvukoh vrat iz okovratnika, podigoh bradu. Spustih ramena. Digoh pogled vertikalno, na gore. Povile se grane prepune pupljaka. Čekali su strpljivo danima da progledam. I bi me malo sramota. I nasmeših se. Široko, do umnjaka.

Napalo me proleće, iz zasede. Sada napadam ja njega. Ipak se okreće.

Advertisements