Tags

, , ,

Devojčica 9 ipo godina. Utonula u sedište autobusa. Pod sobom oseća točkove koji se okreću i svakim minutom je odvoze sve dalje. Ona odlazi. Niko joj to nije rekao, nije sa sobom ponela sve svoje stvari ni najdražu igračku. Nije se oprostila od svog grada, drugara, od svog detinjstva. Putuje sa majkom i bratom i svi se prave da odlaze tek na kratko, na nedelju dana. Dok se sve ne smiri. Tata maše sa stanice, kao da je to samo jedan u nizu vikenda kada bi ih otpraćao kod bake na selo. Da se deca istrče.

mural-1347673_1280

Dok kroz prozor gleda predele koji se smenjuju, pita se da li će se ikada naći u autobusu koji ide u suprotnom smeru, onom što se vraća. U sebi misli kako mora da upamti ovaj trenutak, kako je on važan.

Nije se nikada našla u autobusu koji se vraća. Ali je upamtila taj odlazeći momenat. Zaboravila je gde je sedela, šta je nosila na sebi, lica ljudi koji su bili  autobusu, ali i dalje je u njoj živa misao male devojčice koja je još juče preskakala lastiš: Da li ću se ikada vratiti?

April 1992 godine je sada tek maglovita uspomena. Zapravo, sve što je od njega ostalo su par isečaka u sećanjima, nekoliko filmova od par sekundi. I ti točkovi koji se okreću.

Mnogo puta se ranije pitala šta bi bilo da nikada nije sela u taj autobus. Ali više sebi ne postavlja ta pitanja. U nekom momentu je u njoj dozrela misao da bi neumitno postala to što jeste, što je rođena da postane, bez obzira na to gde je i kako odrasla i da li se susrela sa tim autobusom i svime što joj je doneo. Njena duša je postojala još pre nego što se rodila. Još pre nego što je postala misao i želja svojih roditelja, daleko pre nego što su joj se njih dvoje i ponadali.

Ono o čemu često i dalje razmišlja, međutim, je to otkuda se u njoj projavilo to pitanje sa početka ove priče. Otkuda to detetu od 9 godina? I danas dok prolazi parkom i svojom ulicom, kada naiđe na decu sličnog uzrasta, pita se kakve li misli oni kriju. Jer ona devojčica iz autobusa joj sada deluje stravično svesna trenutka. Kada se sada osvrne na nju u tom sedištu u autobusu više ne vidi dete. Ne vidi tatinu devojčicu, najboljeg đaka trećeg razreda i balerinu. Vidi staru dušu koja je prozborila u srcu deteta i možda se već istog momenta povukla, shvativši da je takva misao za devetogodišnje dete više no što ono može da pojmi.

Svega nekoliko dana pre nego što je sela u taj autobus devojčica je poskakujući pratila tatine  krupne korake, držeći svoju ruku u njegovoj, obe grejući se u džepu jakne, osećajući blage trzaje njegove ruke kao i uvek kada on vodi neki misleni razgovor sam sa sobom. Išli su tu u komšiluk, da vide barikade. Kao da je cirkus stigao u grad pa idu da vide egzotične životinje i cirkuske igrače. Ali je ona osetila neki nemir, gotovo kao predosećanje da će nešto veliko i bitno da se desi. Nešto posle čega više ništa neće biti isto. Nije tati postavljala pitanja, nije pitala šta su to barikade ni čemu služe, ko su ljudi koji su ih postavili i zašto. Stegla mu je ruku u džepu i poželela da se što pre vrate kući.

Ubrzo su se vratili kući kao da se ništa bitno nije ni desilo, ali onaj autobus koji će je za nekoliko dana povesti iz rodnog grada je već bio krenuo ka njoj i nije mu bilo zaustavljanja. Predosećaj koji je uneo nemir u njeno srce se obistinio.

Prošlo je više od tri godine od dana kada joj je sa zaleđenim osmehom mahao sa autobuske stanice do dana kada je opet videla tatu. Detinjstvo je teklo svojim tokom, mama se za to pobrinula u krvi i znoju i bez vidljivih suza, ali osećala je zjapljenje nedostajanja. Nedostajala joj je tatina ruka, njeno blago trzanje u džepu, njihove šetnje. Umela je samoj sebi da govori ako uradiš ovo ili ono, ako ovde pređeš ulicu, ako uzmeš plavu umeso crvene bonbone tata će doći. Te misli kao da su je smiriviale, kao da su joj unosile ideju da ima neku jezivu kontrolu nad njegovim dolaskom, da nije sve u rukama onoga gore.

I došao je. Jednog letnjeg dana, došao je. Omršaveo i ostareo. Pola čoveka. U sakou koji visi na leđima, na kome kroz štofano platno štrče ramene kosti. Ali više ništa nije bilo isto. Znala je to čim ga je videla. Dani njihovih šetnji, sa rukom u njegovom džepu su se završili onog dana kada su išli da vide barikade. Da je to znala, možda ne bi toliko želela da se što pre vrate kući.

 

Advertisements