Tags

, , ,

orhideja

Od prvog trenutka um joj je presekla misao kako sve ovo deluje kao poruka. Međutim, misao nije otišla dalje od kratkog bljeska u svesti, ona joj nije dozvolila da postane nešto više.

Priča počinje jednog od onih ledenih januarskih dana za nama. Na povratku kući, okačena u korpi na prozoru u kojoj svakog proleća drži svoje muškatle, sacekala je orhideja. Ušiljena, prosto neprirodno uspravljena od mraza u kojem ju je, ostavljena, čekala prethodna dva sata. Lepo upakovana, smrzla. Sa porukom naškrabanom gotovo dečijim rukopisom koji je pojašnjavao kako bi je trebalo shvatiti.

Grane prepune cvetova i pupoljaka grimizne boje, tamno zeleni listovi, a opet tako beznadežno ukočeni kao jelen pred farovima automobila.
Unela je unutra, a jadna biljka se pri prvom dodiru sa toplotom oklembesila. Nije prošlo dugo, tek većina listova je otpala, cvetovi su se smežurali, a pupoljci se sasušili onako prazni kao da im je neko oteo obećanje života i cvetanja. No, uprkos očiglednom umiranju iz sparušenih cvetova se oslobađao gotovo magičan miomiris, skoro kao labudova pesma.
Orhideja, simbol ljubavi, poklonjena sa namerom da vrati u život ono što nekad bejaše, a ipak ostavljena na mraz u svoj svojoj krhkosti.
Sada kada su se događaji razvili shvata da joj je orhideja proročki najavila sudbinu cele stvari. Sve počinje plemenitom željom i namerom ali čim se plod zametne biva ostavljen, grubo i bez ikakvog saosećanja, na mrazu i betonu i bela smrt ubrzo proviri svoju glavu pobednički se cerekajući. A bela smrt je, kažu, lepa. Sa sobom donosi najlepše halucinacije pa umirući možda i ne biva svestan da ispušta dušu.
Ali rešila je da je ne da. Ne da taj ranjeni cvet. Data je kao simbol nečega što je već bilo mrtvo, ali ne završava se njena sudbina baksuznim odabirom u cvećari da bas ona bude ta koja nosi poruku. Ne.
Zato je isekla sve što je mrtvo, tako da je ostao patrljak korena i dve sasušene grane sa kojih je skinula smežurane pupoljke. Presadila je. Donela joj je drugaricu koja je u jeku cvetanja. Da joj bude podsetnik na život koji i ona dalje nosi u sebi. Drugarica je odmah otvorila još jedan pupoljak kao da joj govori hajde, možeš ti to. Zapleti svoje suve grane u moje, oseti pulsiranje.
Ostavila ih je u svom stanu i otišla na nekoliko dana da se svije u gnezdo iz koga je i sama poletela. Nada se da će ih na povratku naći obe lepše nego što ih je ostavila. Jer one jesu simboli ljubavi. Simboli ljubavi prema njenoj ranjenoj duši i, nada se, znamenje feniksa. Koji će se dići. Oseća. Možda i dalje sve deluje tek kao pepeo ali ona zna da unutra ima života. I da će procvetati.

Advertisements