Tags

, , , , ,

visibaba

Zapravo, nemam ni suza. Otišle su, otočile, napustile me. Osećam, to je onaj period kada si negde između. Kao Mesec tek što krene u fazu rasta. Ne vidi se u prvi mah da li izlazi ili zalazi iz naše senke.

Tako i moja duša sada. Ni tamo ni ovde. Polako izlazi iz iz senke tuge, malim naoko nevidljivim koracima, kao što dan pokorava noć počev od 21-og decembra. Niko to i ne primeti sve do Svetoga Save. Ti prvi, najteži koraci čupanja mraku koje bi verovatno trebalo najviše da cenimo mi i ne primetimo. Čini nam se evo ga, odjednom je dan duži. A nije. Trajala je borba mesec dana pre nego što smo primetili.

Osećam ja da je moja duša krenula uzvodno. Meškolji se i žulja u grudnom košu, ali ja znam i ona zna da izlazi. I neće proći dugo i svanuće dan kada će disanje naoko najednom postati lakše i dublje. A nije najednom, osim ako se jedan težak korak za drugim, uzbrdo i sa teretom ne računa u odjednom.

Ali eto, sad sam u tom svom ličnom među-prostoru. Od suza su ostali refleksi, možda bi neki i izazvao koju u uglu oka da nisu presušile. A onda premotam film svog ništeg postojanja pa osetim stid od tog refleksa. Zapitam se ženo, imaš li ti obraza, ne huli na Boga. I tako me prođe i osetim kako se polagano, kao tek začet život u majčinoj utrobi, u meni gnezdi zahvalnost.

Pa sedim sama sa sobom i trudim se da izazovem zahvalnost i za ono pre, za ono padanje u senku i za sve one suze. Ali onda osetim težinu. Da bi osetila zahvalnost, moja prokleto logična duša mora da nađe smisao. Da se još malo raskopa po ranama da vidi iz kog predmeta ljudskog postojanja je ovo bio popravni ispit. Nije život osnovna škola. Nemaš nekog nastavnika koji ti kaže slušaj mali, Pitagorinu teoremu ne znaš, za to se pada godina. Ajde nauči pa se vidimo u avgustu. Nije mi trebalo dugo, tek tridesetak godina, da shvatim. Svaka muka je popravni ispit. Ali ne zna sirot čovek iz kog predmeta. Pa misli neoprezan sam, naivan sam, nestrpljiv sam, nešto deseto sam….tu sam pao to treba da popravim. Da se učitelj ne vrati iznova. Jer se on nepogrešivo vraća i obara stalno iznova i iznova sve dok lekciju ne naučimo.

Ali ajde znaj majčin sine, na čemu si pao! Isprva sam se ljutila, gde je tu pravda, da dobiješ keca a ne znaš iz kog predmeta?! Ali eto, u nekom trenutku, već kako to biva, potpuno nezasluženo obasja Gospod čovekovo slepilo na delić sekunde i on se doseti. Pa sve vreme je ispred mene, ispred ovih mojih nevidećih očiju moja đačka knjižica i sve tamo piše gde sam kad šta pala. Ali gordost mi je zamračila vid pa ne uviđam. I zbog toga bih plakala, ali nemam obraza. Sramota me.

Zato se molim Gospodu da mi pomogne da razmaknem zavesu gordosti sa veđa, da vidim sa kog mesta moje duše je potekao ovaj mrak što prolazi, da ga osvetlim verom i zahvalnošću kako na njega nikada više tama ne bi pala.

Advertisements