Tags

, , , , , , , ,

Učim se ćutanjuPišem ovo pismo samoj sebi. Zapravo, pišem ga “onoj sebi” koja od reči za reč i sa rečju živi. Onoj što je naučila da čita pre nego da igra lastiš. Onoj što je detinjstvo provela gacajući sa Tomom Sojerom i putujući hiljade milja pod morem. Onoj što misli dakle postoji. Kojoj se svi obraćaju kada treba rečju iskazati radost, lepe želje, tugu, čestitanje.

Pišem joj, da ne zaboravi. Jer sada znam da je zaboraviti najlakše. Prisetiti se, to je već drugi padež.

Pišem onoj što je verovala da je gospodar reči i da su reči kanal za sam život. Onoj koju je taj isti život pustio da u svojoj gordosti tresne svom snagom o tle. Da bude zbunjena, besna, izgubljena i na kraju paralisana saznanjem da po prvi put rečima ne uspeva da prenese, približi, pojasni.

A bila je uporna. Nizala je filigranski sitno, majstorski precizno. Nije išlo. A nisu bile bilo kakve; te reči. Bile su snažne, jezgrovite, jasne. Imale su oblik i boju. Ali jednom kada bi ih oslobodila u tminu kosmosa gubile su sva svojstva i rasule bi se bez traga i odjeka kao peščane mandale sred pešćane oluje.

To kada je tresnula nije se desilo bilo kog dana. Seća se, bilo je Bogojavljenje. Ne u ponoć, jer nije čekala da zamisli želju. Zbilo se u sred dana, još jednog provedenog u roju sopstvenih misli, u mislenom ratu sa sobom i onim kome nije umela da prenese. I nije to bilo neko poetično prosvetljenje. Pre prosta pomisao da je mesecima mahnitom upornošću gurala kocku u mesto predviđeno za piramidu. Prerezalo je preko stomaka kao što jutarnji zrak sunca zareže mrak.

I najzad joj je bilo jasno. Da treba da otpusti. Da zaćuti. Da se spusti sa zaglušujuće visoke frekvencije čojsta i junapštva, časti i morala na duboku frekvenciju ljubavi i da odatle pozove toga koja je logikom i etikom bezuspešno dozivala mesecima. Odazvao se.

Od tada učim da ćutim i da volim. A to je još teže nego što zvuči. Učim da se ugrizem za jezik. Učim da se oduprem i onim unutrašnjim razgovorima iz kojih izlazim sa novim rupama u duši. Učim da, kada me takve misli napadnu, u sebi kažem Gospode spasi me mene same. Ako baš moraju da budu reči, da budu molitvene i ljubavne.

Ne mogu reći da mi baš dobro ide. Ali verujem. Verujem jer nema smisla, protivi se logici u koju se kunem, svemu se protivi ali uspeva.

I zato pišem samoj sebi ovo pismo da služi kao podsetnik kada me iznova napadne gordost elokvencije. Da ne zaboravim onu sebe sa početka priče, onu što je tresnula sa svog visokog sudijskog trona moralne superiornosti.

Jer ćutanje je superioran provodnik ljubavi. A reči su sjajan sluga ali rđav gospodar.

Advertisements