Tags

, , , , , , , , ,

Taj dan se nije zbio na Svetog Savu. Nije bio ni januar. Bio je neki petak meseca maja. Proleće se ulenjilo i zdebljalo, usporavajući hod i sve više ličeći na leto. Ništa nije upućivalo na to da taj dan ima neke veze sa Svetim Savom.

Bila je brucoš. Ono što je taj majski dan izdvajalo od svih drugih dana u njenom životu je bila blizina prvog ispita. I strah i strepnja. I hiljadu pitanja u glavi. I snažan osećaj da ne može, da nije spremna. Već tog dana je bio prvi dan predroka ali nije imala snage da se pojavi na fakultetu. Odložila je i sama sa sobom pomislila u ponedeljak ću. Valjda.

Noć je sačekala sa knjigom u rukama i sa sve snažnijim osećanjem teskobe u plućima. Kao da joj je grudni koš stišnjen u gvozdeni oklop koji se svakim novim danom sve više sužava i pritišće. Znala je da oklop mora razbiti ali se u tom trenutku uopšte nije osećala kao Baš Čelik. I njoj je kao i njemu, trebala pomoć da u tome uspe ali ta misao nije mogla da se probije od srca do uma.

Osećala je svoj puls kako bubnji u slepoočnicama i teg na dijafragmi i mislila je da te noći neće zaspati. Vazduh je bio težak i lepljiv i ma koliko duboko disala, kiseonik kao da nije stizao tamo gde treba.

Na posletku je ipak neosetno utonula u san.

San k’o san. Nije najavljivao ništa naročito. Kao i uvek u snovima, provirivala je na samu sebe negde sa visine ali ne velike, tik iza usiju. Vidi svoja stopala. Nalazi se na nekom trotoaru u nekoj ulici nekog grada. Grad je poznat i domaći, ali to nije grad iz stvarnog života. I u snu je osećala isti teret mada je tu izgubio konkretan oblik i uzrok. Hodala je tako ulicama tog svog nasanjanog grada i ništa neobično se nije dešavalo sve dok nije čula glas. Muški, dubok glas.

Došao je nekud sa visine izgovorivši jednu jedinu rečenicu. Ipak, imala je osećaj da je oduvek tu. Kao da je najprirodnija stvar na svetu šetati u snu ulicom nekog nasanjanog grada i čuti taj glas koji se obraća baš njoj, u imperativu ali ne i despotski.

“Idi u ulicu Svetog Save”.

Kako je čula poslednji slog, tako je otvorila oči. Ležala je u svom krevetu, napolju je sunce već uveliko pozdravljalo novi dan i ona nije imala dilemu.

Bila je brucoš i pojma nije imala gde se nalazi ta ulica. Zapravo, u to vreme je slabo poznavala Beograd uopšte. Era pametnih telefona i interneta je bila godinama ispred nje. Ustala je, uzela kartu grada (da, u to vreme brucoš iz provincije je posedovao kartu Beograda) i ustanovila da ulica svetog Save počinje od Slavije. Iako je ulica prilično kratka i svi znamo gde se završava, ona to na toj ovećoj karti tog jutra nije uvidela.

Ne seća se kako je stigla do Slavije. Išla je po obodu kružnog toka, brojeći na kom izlazu počinje ulica. Iz ove perspektive ni sebi samoj ne veruje da sve vreme ništa nije videla ni primetila. Kao da je išla pogleda zalepljenog za pod, za svoje patike.

Na posletku, izbrojala je drugi ili treći izlaz sa kružnog toga i pogledala levo desno tražeći tablu sa nazivom ulice. I evo je. Tabla na kojoj je pisalo Ulica Svetog Save. I kao da je tek tada digla pogled i okrenula se oko sebe. Zapravo, sada joj je jasno da je sve vreme gledala oko sebe ali da je tek u tom momentu zaista i videla. Kratka ulica pod blagim nagibom. Drvored. I na vrhu te omalene ulice veličanstveni hram Svetog Save, zaštitnika učenika i đaka i svih koji se tako osećaju.

Nikada neće zaboraviti taj momenat u vremenu, prizor ispred nje i osećanje koje je obuzelo u deliću sekunde. Postala je Baš Čelik. Gvozdeni obruč se u treptaju oka razbio u hiljadu komada, prodisala je i požurila uzbrdo do hrama. Kako je ušla u hram tako se smirenje uselilo u njeno biće i ono magnovenje u kome se nalazila se raspršilo kao oblak što se rasprši pod snažnim zracima podnevnog sunca.

Ispit je došao i prošao. Nekada strašna aždaja se preobrazila u dragu uspomenu koja izaziva blag osmejak na licu.

Od tada je prošlo prilično vremena. Daleko je od brucoških dana i prvog ispita. Ispit je postao tek izbledela razglednica spram neprocenjive vrednosti koju je doneo sa sobom.

Saznanje da je Bog tu, sa nama i uz nas. I onda kada ga ne tražiš, kada ti možda i ne pada na pamet. U trenucima koji čoveka celog obuzmu toliko da pomrače um i svest i oduzmu snagu. On je tu i ponekada je toliko milosrdan da pruži ruku na najočigledniji mogući način. Gotovo da te fizički zgrabi za kragnu košulje i izvuče iz tame u kojoj si.

Ona u tom trenutku, tog majskog dana, nije morala da traži znak Božije promisli ni da je tumači. Božija milost ju je prosto snašla, pridržala i pripomogla. Onda kada joj je najviše trebala. I nikada posle toga se više nije zatekla u takvoj tami. Jer od tog sunčanog dana nosi pečat na srcu koji je i u najmračnim trenucima podseća da je Gospod sa njom i sa svima nama. I da je Sveti Sava, po Njegovoj milosti, uvek uz đake, učenike i sve koji se za znanje bore. Amin.

Advertisements