Tags

, , , , ,

putovanje u srediste duse.jpg

Ne seća se kako je sve počelo. Sada kad pogleda unazad, čini se da se prosto jednog jutra probudila sa tom idejom. Da proputuje svet. Da vidi kineski zid i maču piču i njujork i karipsko more, ma sve. Sva čuda ove planete, tvorevine kako Božije tako i ljudske.

Najednom je svuda nalazila potvrdu da je njena želja uzvišena. Odasvud su je zasipale poruke tipa putovati znači živeti, putovanje je jedina stvar koju kupiš a koja te čini bogatijim, putovati znači učiti, putovati…putovati…putovati…

Odjednom kao da je život koji ne izbroji barem tuce prekookenaskih letova promašen i uzaludan. Kao da čovek koji nije kročio na bar tri kontinenta ne zna ništa ni o svetu u kome živi ni o sebi samom. Prosto rečeno, vrediš onoliko koliko putuješ.

Prijatelji su je ohrabrivali. Putuj bre, kad ćeš ako nećeš sad. Mlada si, imaš vremena i novca, ne budi luda da sediš kući.

Hvatala je sebe kako oseća lak prezir ka onima čija se putovanja svode na letovanje u grčkoj,  zimovanje na kopu i poneka poseta rođacima preko grane. To nije pravo putovanje, mislila je u sebi dok je sa mlakim smeškom listala njihove slike i komentarisala jao super ste.

I tako, putovala je. Otkrivala je nove meridijane, nepoznate kulture, religije. I jedno vreme je zaista osećala da joj svako novo putešestvije donosi neku vrednost. Da širi svoj vidokrug. A onda se, malo po malo, isprva sasvim diskretno, uvuklo zasićenje. Najpre joj je postalo dosadno da obilazi evropske gradove. Šta još tu pa ima novo da se vidi i da se otkrije. Potom je rešila da ne želi više zimi da putuje, osim ako se ne radi o egzotičnim plivačkim destinacijama ili skijanju.

Naposletku, shvatila je jednu stvar. Kuda god da kreneš, nosiš sebe sa sobom. Bez obzira na ograničenje prtljaga, sve svoje sa sobom nosiš. I uvek sve svoje vraćaš. Sva ta otkrivanja i novi svetovi idu u širinu. Ne idu u dubinu. A putovanje u dubinu je ono koje je neophodno za rast duše. Ujedno, to je i najteže i najlakše od svih putovanja. Koji paradoks. Ne moraš se pomeriti iz fotelje da bi se otisnuo, ali svaki zaveslaj traži više energije nego sva ova svetska putovanja zajedno. Pri tom, zadovoljstvo nije garantovano. Naprotiv. Sve su prilike da ćeš na početku biti jako frustriran, da ti se ništa neće svideti, da ćeš misliti u kakvo sam se ovo blato uvalio, što mi je sve ovo trebalo? Ali, sa svakim korakom dalje, što si dublje i dalje od kiseonika ovdašnjeg sveta i njegovih lepota ali i stega, shvataš da si slobodniji, da si veći ne u politički korektnom smislu reči već suštinski. Da duša tvoja raste, u visinu i u dubinu. Ne u širinu.

A to je osećaj vredan miliona. Nemerljiv sa bilo kojim pogledom sa ovog ili onog zida, tornja, plivanjem sa ajkulama, kampovanjem u dzungli i tome slično. Svako od nas u sebi nosi nemerljive dubine, lepote, kanjone, neslućene visine i opasnosti tu dole, u grudima sa leve strane i u stomaku. Samo se treba setiti, treba smoći hrabrosti i zaroniti u supstvene dubine, sa svim rizicima koji nas tamo dole čekaju.

Jer to što nam ovaj svet nudi, svako od nas već nosi u sebi. Možda ove naše oči današnje nisu videle kineski zid, ali nose njegov otisak u zenicama. Mogućno da nismo osetili mističnost maču piču, ali to mesto nosi samo zanemarljiv deo energije koja pulsira u svakom od nas.

A onda ono najčudnije: ne pronalazimo taj otisak šetnjom po zidu već zaronom u sebe. Onaj ko ne zaroni u sebe neće nikada videti Kineski zid, makar svake godine brojao njegove cigle. I obratno, starica s vrh prokletija koja za svojih 70 godina ne zna ni za šta drugo do za svoje surovo selo može u oku nositi iskru onoga ko je život na tom zidu ostavio. U njenim zenicama se često prelivaju, sublimirane, sve lepote svih čuda ove naše prirode i čovečanstva.

Od kada je osvestila ovu misao, manje vremena provodi po stranicama 1000 mesta koje morate videti pre nego umrete, a više sedi sama sa sobom zagledana ka unutra, u čuda te jedne kapi života koje čini njenu dušu.

Jedna kaplja. Nevidljivi deo svemira i ceo svemir u sebi. Magija.

Advertisements