Tags

, , , ,

ni-pocetak-a-ni-kraj

Nebo, bistro. Sunce, zubato. Vetar,fijuče. Decembar, 28-i. Zvuk tastature i prigušenih razgovora romori kroz kancelariju.

Ipak, atmosfera nije naročito radna. Kraj je godine, kraj radne nedelje, svi smo listom u niskom startu. Kao zapete puške. Čekamo da otkuca kraj dana, kraj nedelje, kraj meseca i najzad kraj godine. Pa da okrenemo novi krug, nova tura nova avantura. Još važnije, da sve ono o čemu ćutimo ostavimo za sobom u staroj godini kao što se ostavlja par cipela koje su nas još od početka žuljale ali koje smo ipak junački izneli celu sezonu. Neko iz prinicipa (eto ti, kupio si nisi gledao, pa nosi!), neko jer nema druge, a neko jer je te cipele voleo iako one njega baš i ne.

Izuvamo te cipele, protežemo zgrčena nažuljena stopala, gledamo čvornovate prste sa nekim olakšanjem, spremni za novi par. Već od prvog dana sledeće godine. I obećavamo sebi da ćemo ovog puta biti oprezniji, da ćemo birati pametnije. Samo da se stari krug završi i da otpočne taj novi ciklus.

Zaboravljamo da je vreme pa sa njim i kalendar, samo tvorevina naše mašte. Da smo i početak i kraj sami izmislili. Da je svaki mesec, dan, sat, minut sam za sebe novi početak i novi kraj. Da se u konačnici, svi ti naši počeci i svi krajevi stapaju u jedan vremenski kontinuum u kome postoji samo sadašnji trenutak. Ovo jutro i sunce koje obasjava reku i ogolelo drveće. Bistro nebo bez oblaka sa koga je vetar ogulio sivu skramu gradskog zagađenja. I glasovi ljudi sa kojima provodimo veći deo svakog svog dana.

A šta bi bilo kada bi smo svemu, a najpre sebi prilazili kao večnosti u malome? Bez svođenja računa, podvlačenja crte i novog početka? Nema onog od sutra ću…..Sve je danas i sve je sad. I nema kraja, a ni početka.

Da li bi smo drugačije prilazili životu i ljudima sa kojima ga provodimo, da li bi smo više cenili ovo danas, pa čak i taj osećaj neizdrža dana provedenog u tesnim cipelama?

Život u večnosti sadašnjice, bez kraja i bez početka.

Advertisements